60 dana tuge

Objavljeno 17/05/2015

PIŠE: Aleksandar Bećić

Građanin Milenko Bukvić bio je nekakav direktor u komunalnom preduzeću u Grockoj. Slikao se sa pištoljima. Na nekakvom krštenju. Prozvali su ga u novinama. Zgražavali su se nad njegovom slikom. Podneo je ostavku. Čak i ako znamo da su mu ostavku napisali drugi, možda iz centrale stranke kojoj pripada (SNS), on je podneo ostavku. I izvinio se javnosti.
Za to mu skidam kapu.

Građanin Bratislav Gašić još uvek je ministar odbrane u vladi Republike Srbije. Pre 60 dana poginula su mu četiri letača. I uz njih, dva civila i jedna beba. Prozivali su ga u novinama. Zgražavali se nad njegovim ciničnim i nadasve nepismenim reakcijama. On nije podneo ostavku.
Zato što se nije osećao odgovornim za gubitak sedam ljudskih života.
Zato što mu nije jasno šta je sporno u tome što je prekršio Pravilo službe.
Zato što mu nije jasno šta je sporno u tome što je prekršio procedure Vojske Srbije, čiji je ministar.
Državni organi su pod velom tajne pravili izveštaj više od tri nedelje o padu helikoptera.
Državni organi proglasili su heroje – pijanicama.
Državni organi su nakon toga doneli rešenje da su heroji ipak heroji, a ne pijanice, pa su zbog toga porodicama podeljeni ordeni.
I to je to za državu Srbiju.
Šta kome nije jasno?
Tišina tamo!
Neka vam u ušima zauvek ječe imena majora Omera Mehića, kapetana Milovana Đukarića, zastavnikaNebojše Drajića, zastavnika Ivana Miladinovića, doktora Ževada Ljajića, anestetičara Miroslava Veselinovića i tek rođene bebe, koja je dobila ime po dedi, Šahinu Ademoviću.
Neka vam ječe ta imena u ušima, građanine Bratislave Gašiću. Kad već reč „ostavka“ nije zaječala.
Neka vam ječe i kad više ne budete ministar.