Srpska klasika na ratnom kartonu

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko) nedavno je uvrstila obeležavanje 150. godišnjice rođenja Nadežde Petrović (Čačak, 1873 – Valjevo 1915) u svoj kalendar za 2022/23. godinu i tako će ime znamenite srpske slikarke na mnoga vremena boraviti među slavnima koji su obeležili umetnost naše vaseljene.

To je dragocen trag o životu i stvaralaštvu rodonačelnice našeg kolorističkog ekspresionizma i ratne bolničarke s početka minulog stoleća koja se u klasike uvrstila ređajući boje u predahu među ratnicima, i uglavnom na najjednostavnijoj podlozi, kartonu.

Umetnička galerija u Čačku, koja baštini ime čuvene zavičajke označiće 31. maja 60 godina rada i pride predstaviti svoje izdanje „Porodica Nadežde Petrović kroz 19. vek”, tek štampano. Izuzetna i sadržajna povesnica iz pera je Dragane Božović i ovde je proglašena za najbolju knjigu u 2020. među ukupno 320 knjižnih naslova čačanskih štampara i pisaca u lanjskom letu.

– Uz ime Nadežde Petrović, pored isticanja modernizma koji svojim likovnim stvaralaštvom unosi u srpsku umetnost, neminovno se pominje da je ona jedna od prvih žena slikara u Srbiji, što moramo prihvatiti. Pre nje zvanje srpske slikarke mogla je da ponese jedino Poleksija Todorović, jer su njene prethodnice Katarina Ivanović i Mina Karadžić rođene i školovane u Austrougarskoj i veoma kratko boravile u Srbiji – kaže za „Politiku” Dragana Božović, kustos UG „Nadežda Petrović” u Čačku.

Ona u knjizi niže neke znane ali i neobjavljene podatke iz životopisa Mileve i Dimitrija Petrovića, profesora u čačanskoj gimnaziji koji su se, Nadežda im je kći, 1884. vratili u Beograd…

Napredovanje srpske žene u intelektualnom svetu ometala su uvrežena patrijarhalna gledišta i mišljenje da ženi nije potrebno obrazovanje. Igrom slučaja, baš u Nadeždinom rodnom Čačku, zabeležena je izjava koja odslikava nimalo blagorodne ocene o mestu žene u srpskom društvu na početku 19. veka.

Kad je kapetan pruske vojske Oto Dubislav Pirh 1829. putovao po Srbiji, u jednoj trgovačkoj kući u Čačku upitao je da li će žensku decu školovati, a rečeno mu je: „Trgovinu neće voditi nikad, a ni znanje dobijati, zašto će im onda veština čitanja i pisanja, osim da se razaberu u ljubavnim pismima i da mogu na njih odgovarati.”

Ipak, jedno žensko čeljade, mala Nadežda Petrović, zadivljeno gleda oca dok crta majčin ili njen lik, sluša očeve priče. Vremenom uzima primamljiv očev plajvaz iz kojeg izlazi naslikani život, i počinje da crta.

Došavši, posle završetka osnovne škole u Višu žensku u Beogradu, upoznaje učiteljicu veština Poleksiju Todorović, ženu koja drži pisaljku, sa učenicima odlazi u školsku kapelu i gleda njenih ruku delo, oslikani ikonostas. Devojčica vremenom zaključuje da držanje plajvaza ili kista nije samo igra koja nosi zadovoljstvo već veština koja može da nas oplemeni i menja svet.

Tako je sazrevala jedna od pionirki srpskog slikarstva. Pored Nadežde, među decom Mileve i Dimitrija bilo je još njih koji su se bavili slikanjem. Kćerka Ljubica Luković načinila je umetničku karijeru, dok je njen i Nadeždin brat Rastko bio veliki književnik i darovit crtač.

U Nadeždinom rodnom Čačku, tek pola veka po njenom rođenju, dakle 1924, rodila se nova slikarka, Zora Bogićević, udata Nikezić.