На данашњи дан почела евакуација савезничких пилота из Прањана

Изградња импровизованог аеродрома у Прањанима са кога је требало да се евакуишу и чланови војне мисије није била једноставан посао. Британски инжењеријски мајор Арчи Џек (Archibald Frederick Maclean Jack) (1913–1997) добио је задужење да са сељацима из околних насеља уреди аеродром на Галовића пољани. Избор локације извршили су капетан Звонко Вучковић и Џорџ Мусулин, а изградњу је надгледао инжењер Никола Веркић. Радови су обављани углавном ноћу како би се прикрило уређивање писте. Према сећању савременика догађаја, највећи проблем било је попуњавање два реда дугачких аустроугарских ровова из Првог светског рата, ископаних док се на овом простору одвијала Сувоборска битка (1914). Сељаци су мукотрпно кулучили и извлачили камен из околних река, потока и „ридова“, делом и из Вуковића каменолома. Стотине људи је са воловским колима данима, снагом руку и великим залагањем уређивало писту. Био је то тежак „ропски“ посао, али је обављен без противљења.

Одлазак савезничке војне мисије из ЈВуО био је веома непријатан. Многи британски војници и официри искрено су били на страни четника, и нису се слагали са званичном политиком Лондона. Били су сведоци велике резигнираности у редовима ЈВуО, али без могућности да било шта промене. На вишем командном нивоу није било такве нелагоде, а Британци су били прилично сигурни да ће ЈВуО и поред велике напетости која је настала због одбацивања остати спремна за сарадњу. Савезницима је било јасно како је ЈВуО на страни западних демократија, и да ће помоћи британским војним мисијама у њиховом одласку. Генерал Михаиловић је пристао да сарађује у организацији њиховог одласка, али под условом да се не повлаче преко партизанске територије.

Коначно, крајем маја 1944. одлучено је да се изврши евакуација из Врховне команде ЈВуО. Међутим, одлазак прве групе савезничких авијатичара и британске војне мисије искомпликовао се због проблема око враћања мајора Лукачевића и потпуковника Баћевића у Србију. Они су после одласка из земље имали честе и веома блиске контакте са британском обавештајном службом у Египту. Организоване су многе конференције и састанци на којима се Лукачевић залагао за идеју стварања посебне јединице ЈВуО којом би командовали Британци, а Баћевић се углавном бринуо за своју будућу политичку каријеру. Обојица су веровали у промену савезничке политике према ЈВуО, која је подгревана неформалним „обећањима“ која су долазила из британске обавештајне заједнице.

Цео проблем преламао се и преко блокирања финансијских средстава које су Лукачевић и Баћевић требало да понесу у земљу. Тако је чиновник Грујица Жуњић, који je обављао дужност благајника у Министарству финансија у Каиру, одбио да исплати новац намењен за ЈВуО. На такав поступак наговорио га је Милан Мартиновић, бивши министар финансија емигрантске владе, који је као члан Мачековог ХСС-а постао председник одбора за помоћ Титу и партизанима у Каиру.

Благајник Грујица Жуњић није желео да исплати новац, а није хтео ни да се лично, „очи у очи“, суочи са Лукачевићем и Баћевићем, па је отишао из зграде државне благајне и са собом је понео кључеве од касе, а затим се сакрио негде у Каиру. Потом је настала је велика „збрка“. У зграду Министарства финансија Лукачевић је дошао са пуковником Путником који је у Египту био начелник Штаба Југословенске војске ван Отаџбине. Захтевали су исплату новца за који је постојала уредна одлука за издавање. Пошто је благајник побегао, обратили су се енглеским и египатским властима како би га пронашли, са тврдњом да је са собом понео велику количну новца (што није било тачно, са собом је понео само кључеве). Енглези су „успели“ да пронађу Жуњића, и „убеде“ га да се врати у Министарство финансија. Том приликом он је вратио кључеве и дужност благајника, јер није желео да на „незаконит“ начин издаје државне паре „којекоме“. Именован је нови благајник, који је исплатио намењени новац.

Лукачевић и Баћевић одлетели су изненада 27. маја 1944. из Каира за Бари. Речено им је да имају само 20 минута да се спреме. По приспећу у Италију енглеска команда сместила их је у хотел одакле следећа два дана нису могли изаћи. Од хотела су директно колима одвежени до авиона, где су им саопштили да ће пртљаг бити у другој летелици, а да они морају предати оружје пре уласка у ваздухоплов. Када су ушли у авион врата су одмах затворена, и они су без оружја и пртљага послати натраг у Србију на аеродром у Прањанима.

Милош Тимотијевић, историчар