Zemlja iz koje bi da se pobegne

Radnici, hvala! Srbija nezaustavljivo ide napred, ushićeno je, ovih dana, rekao predsednik u kamere dvadesetak novinarskih ekipa koje trče za njim i u stopu ga prate u njegovom neumornom, ko zna kom po redu, obilasku radova koji „menjaju zemlju“, postavljanju kamena temeljaca, puštanju u rad pogona, gasovoda, pruga, otvaranju fabrika, hotela, seoskih puteva… I čega god, njemu nije teško.

Nije on kao Bajatović, na primer, kome se podsmeva jer ne može da potrči pošto je navikao samo da se vozi u audiju. I još samo da sudija zvizne u pištaljku i označi kraj epidemije korone za manje od mesec dana i ova vlast će lepo, u godini pred izbore, moći da ubire plodove svog minulog rada. A nije da nisu zadužili građane ove zemlje. Кolektivno. I pojedinačno. O tome možda najrečitije svedoči istraživanje Infostud grupe koje je proteklih devet meseci utvrđivalo razloge odliva radno sposobnog stanovništva. Čak 83,1 odsto ispitanika izjasnilo se da razmišlja o odlasku iz Srbije, a samo 17 odsto naših punoletnih građana ne razmišlja o iseljavanju. Oni koji bi da pobegnu glavom bez obzira, kao glavnu motivaciju naveli su život u uređenom sistemu, boravak u zdravijem društvenom okruženju, pa tek onda mogućnost boljih primanja. Od onih koji razmišljaju da emigriraju iz zemlje, njih 84 odsto ne bi želelo nikada da se vrati.

Srbija je lepa zemlja, šteta što ne postoji, rekao je nedavno za NIN jedan njen emigrant, prognanik, misleći takođe na to koliko ovde nedostaje demokratije, tolerancije, mira i zdravog razuma. Srbija je nepodnošljivo zagađena – mentalnim, političkim i svakim drugim otpadom. Zgužvana i distopična zemlja u kojoj umesto elementarnih i minimalnih pravila demokratskog društva imamo spektar nasilja koje preplavljuje socijalni i politički pejzaž. Uprkos zadovoljstvu predsednika što Srbija svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje, ovo postaje tužna zemlja u kojoj su mržnja, ponižavanje, diskvalifikacije, podmetanja i stalni napadi, osnovni alati vladajuće politike koji se, nažalost, kao matrica ponašanja šire i inficiraju celo društvo. Jer kako drugačije da se kvalifikuje to kad vlasnik pekare iz Кraljeva, Armin Ašimi, Goranac, muslimanske veroispovesti, građanin Srbije koji ima ustavno pravo da pripada političkim strankama po sopstvenom uverenju, osvane na naslovnim stranama tabloida kao islamski fanatik samo zato što je podržao Mariniku Tepić i fotografisao se sa Draganom Đilasom. Кakvo je to poniženje na koje je nateran kada mora da se pravda da je oženjen Srpkinjom ili da dokazuje lojalnost zemlji u kojoj decenijama živi i radi, samo zato što se zove Armin i nosi čudnu bradu.

Poniženje je postalo opšte mesto naših života, bilo da se radi o mikroplanu ili o visokoj politici. Pa zar ceo ovaj pravni, politički i moralni cirkus kome prisustvujemo na temu neidentifikovane odgovornosti Nebojše Stefanovića i sukoba sa Aleksandrom Vučićem, nije par exelance ponižavanje srpske javnosti. Šta smo to konkretno doznali o krivici Stefanovića u ovoj seriji partijskih izglasavanja nepoverenja i zahteva za smenu, osim što već mesec dana prisustvujemo javnom utvrđivanju cene njegovog ćutanja i ugovaranju omerte odmetnika u kriminalnim poslovima ili saučesnika kome je istekao rok trajanja. I osim što vidimo kako se iscrtava scenario sličan onome u kome je Tomislav Nikolić odigrao svoj meki pad i odlazak u političku beznačajnost. A zauzvrat zadržao vilu na Dedinju i nezainteresovanost nadležnih organa za poslove humanitarnog fonda Dragice Nikolić.

Tako bi valjda i najvećim naivcima trebalo da bude jasno da politička i poslovna budućnost Nebojše Stefanovića ne zavisi od toga koliko je i zbog čega je sve kriv, jer je njegov minuli rad prebogat svakom vrstom odgovornosti, nego od toga o čemu je sve spreman da ćuti. I baš zato nije ništa drugo do ponižavanje ona farsa u kojoj lokalni partijski odbori glume da se nešto pitaju, da imaju slobodnu volju i uverenja i da odlučuju izvan diktata sa vrha.

A kako prolazi individualno mišljenje, eto primera istoričara Predraga Markovića koji je napustio parlament jer je sudelovanje u toj ponižavajućoj predstavi postalo jednostavno nepodnošljivo. I sada je već „žuti“ Peđa.