Predsednikova fontana želja

Predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić nije prihvatio ostavku ministra Nebojše Stefanovića! „Stefanović će otići kad i ja“, poručio je Vučić. Bilo je to 16. decembra 2018. Tada mu je ministar policije ponudio ostavku jer nije dobio odobrenje da uhapsi Boška Obradovića, koji se tokom izborne noći u policijskoj stanici u Lučanima verbalno sukobio sa državnom sekretarkom u MUP-u Dijanom Hrkalović.

Dve i po godine kasnije, Vučić je na sednici Glavnog odbora SNS-a pročitao Stefanovićevu ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora naprednjaka u Beogradu. Ovoga puta Stefanović je, ipak, otišao sam. Bez Vučića, koji bi prošao i poligraf tvrdeći da nikada nije rekao da će i on otići kad ode Nebojša i da ne zna šta je to GIM. A i da zna, pa šta?

Tako je, bar za naprednjake, rešen „problem Stefanović“. Njima nije valjao, ali su ga ostavili nama, da i dalje bude ministar odbrane i koordinator svih tajnih službi, iako je ostavku morao i da napiše zbog optužbi da je kao prvi policajac prisluškivao ili bar nije sprečio da neko drugi prisluškuje predsednika. Zar to nije šizofreno? Pa, ako nije dorastao da vodi beogradske naprednjake, kako će da vodi Vojsku, koja godišnje za novo naoružanje troši 700 miliona evra? Tim pre što bi u normalnoj državi mnogo pre odgovarao za to što je pravosnažnom presudom potvrđeno pisanje NIN-a da je upravo on „glavni fantom iz Savamale“ i za sumnjive poslove trgovine oružjem, u koje je bio umešan njegov pokojni otac, nego za prisluškivanje, koje su odobrili nadležni organi, tako da niko nije ni prisluškivao Vučića i njegovu familiju, već 26 ljudi koji su bili sumnjivi iz raznih razloga. Druga je priča što je šef države komunicirao baš sa njima. Sve u svemu, za SNS je slučaj Stefanović – rešen. Tim pre što niko od Ane Brnabić ne očekuje da ga ona razreši i funkcije ministra. Pa, ako se nije pitala ko će biti u njenoj vladi, zašto bi se pitala ko više neće biti ministar?

A kako sistem („a taj sistem smo ti tatko, ti bato i ja“) zaista funkcioniše pokazala je Vučićeva poseta Prijepolju, gde su ga građani dočekali transparentima, na kojima je pisalo: „Auto-put“, „Gasovod“, „Vodovod“, „Trafostanica“, „Nove fabrike“, „Brza pruga“… Prava fontana želja. I kako da ih odbije? Jeste da u budžetu nema 75 miliona evra za gasovod, ali zato Vučić ima Sinišu Malog, koji mu je za tri sekunde javio da je u državnoj kasi, koja će na kraju 2021. biti u minusu od 3,5 milijardi evra, ipak pronašao taman koliko treba. Aha, tako se, znači, pravi rebalans! A ljudi žive u zabludi da budžet mesecima pripremaju nekakvi eksperti Ministarstva finansija, da sve analizira Fiskalni savet, aminuje MMF, kontroliše državni revizor, usvaja parlament i to posle ozbiljne rasprave… A svi koji se pitaju kako je Mali našao pare u praznoj kasi, neka 9. juna pogledaju direktan prenos vanredne sednice Skupštine, na kojoj će država dati garancije Srbijagasu da se kod banaka zaduži za još 169 miliona evra. Ta suma biće potrošena na gasifikaciju, ali ne Prijepolja, već drugih delova Srbije, pa će država uskoro morati da bude žirant i za nove zajmove Srbijagasa.

Cena za sve to je, međutim, prava sitnica u odnosu na broj glasova u Prijepolju na koji predsednik može da računa kad krene u bitku za drugi mandat. A do aprila 2022. obići će on i druga mesta. U Rudnoj Glavi će otvoriti fabriku, u Dobrićima izgraditi vodovod i kanalizaciju, a već su asfaltirana 19,2 kilometra lokalnih puteva… I ko da onda pita da li putevi koštaju mnogo više od realne cene i da li ih grade firme čije su vlasnike i pripadnici ove vlasti nazivali kriminalcima ili bar kontroverznim biznismenima. A sve to plaćaju svi građani. I gasovode, i puteve, i brze pruge, i subvencije vlasnicima stranih firmi, od kojih neke imaju veći godišnji obrt od BDP-a Srbije… Pa i 100.000 evra, koliko će za jednogodišnji lizing dva nova audija, platiti Uprava za zajedničke poslove pokrajinskih organa, iako Transparentnost Srbija tvrdi da su za te pare mogli da kupe jedan novi automobil iste marke i da im ostane 14.000 evra. A ovako, posle godinu dana, neće imati ni automobile, ni 100.000 evra. Domaćinski, nema šta. Brže, jače, ali nije bolje. Osim za odabrane poslovne partnere. I ne troše se pare samo za automobile. Jedna firma će dobiti četiri miliona dinara da broji putnike na autobuskim stanicama u Novom Sadu. Pa za neke je ova država stvarno kao fontana želja. I još preliva, kao Vesićeva fontana na Slaviji.