Poslovne žene čačanske – i Čačak je Balkan
Kao što se u literaturi tvrdi da nema muškog i ženskog pisma nego samo dobri i loših pisaca, tako i u biznisu nema podele na poslovne žene i poslovne muškarce, da ne kažemo na biznismene i “biznismenke”, nego na uspešne u neuspešne. Možda – ali u Švedskoj. U Srbiji još nije tako. Tako bar tvrde naše sagovornice iz Udruženja poslovnih žena “Nadežda Petrović” u Čačku.
Ima li nekog poslovnog čoveka, preduzetnika, privrednika, koji je prekinuo karijeru zbog porodiljskog odsustva. Nema, iako je to po zakonu sasvim moguće. A Nataša Vuković Makljenović, vlasnica preduzeća Manirgraf, morala je praktično da“zamrzne” sve poslovne aktivnosti sve dok je jedinstvena i nezamenljiva uloga majke za njeno troje dece to zahtevala.
– Mi još uvek živimo na Balkanu, još uvek postoji takva hijerarhija u porodičnim odnosima, a samim tim i u poslovnim odnosima, da žena nikada ne može da razdvoji ulogu majke, odnosno stožera porodice, od uloge privrednika. Kod muškarca se nikad ne postavlja pitanje želi li da bude poslovni čovek ili da vodi domaćinstvo. Kod žene se vrlo često postavlja to pitanje – ostaje li u ulozi majke, u ulozi domaćice, supruge ili preuzima na sebe i odgovornost vođenja posla, odnosno da doprinese i ekonomskoj dobrobiti svoje porodice.
Tako položaj poslovne žene danas u Srbiji vidi Gorana Tanasković, šefica čačanske “filijale” Regionalne privredne komore Kraljevo i direktorka pomenutog poslovnog udruženja.
Zato kada se s muškarcima razgovara o biznisu nikome ne pada na pamet da napomene “otac dvoje dece”, “otac troje dece” jer, po pravilu, to ne igra nikakvu ulogu u njihovim karijerama. Ali, kada je reč o “slabijem polu” u poslovnom svetu, kao u ovom našem konkretnom slučaju, prosto je, ne privatne, nego poslovne (karijerne) prirode informacija da sve naše sagovornice imaju decu, po jedno, dvoje ili troje, nije ni bitno, i da su sve, uprkos tome, a možda i baš zbog toga, uspele da naprave zapaženi rezultat i u poslovnom svetu.
Zbog svega toga valjda na pitanje “kada im je bilo najteže, naše sagovornice odgovaraju gotovo uglas – na početku. Jer, najteže je bilo doneti odluku da se započne sopstveni biznis.
– Radila sam u raznim privatnim firmama, ali nisam imala hrabrosti da krenem samostalno u neki posao. Ipak, osećala sam da mogu i na kraju sam odlučila da sebi ukažem poverenje i da se upustim u preduzetničke vode. I krenula sam – kaže Sonja Tanasković, vlasnica i direktorka autotransportne firme Raleks.
– Najteže je bilo početi, doneti tu odluku. Ja sam oduvek imala želju da nešto radim sama, nisam čak imala ni jasnu ideju šta, to je došlo posle, ali glavni moj problem bio je strah od neuspeha. Kad sam to prelomila, raščistila sama sa sobom da mogu i da hoću, sve je nekako išlo lakše – slaže se njena koleginica Nataša Vuković Makljenović, vlasnica preduzeća Manirgraf.
Međutim, nije problem samo porodica.
– U Srbiji još uvek muški deo populacije ne veruje da žena može da radi podjednako dobro kao oni, tako da mi je trebalo mnogo više energije, snage i znanja da ostvarim uspeh i da ih ubedim u suprotno – kaže Sonja Tanasković.
Sonjina prezimenjakinja Gorana takođe ističe da postoje “naše muške kolege koje smatraju da ženama čak nije ni mesto u preduzetništvu ili da su one privilegovane. Iako to možda danas nije preovlađujući stav, činjenica je da se žene u pojedinim situacijama nalaze u neravnopravnom položaju u odnosu na muškarce”.
– Samim tim što sam ja žena u muškom poslu, nailazila sam na nerazumevanje muških kolega, ali sam ipak uspela, izborila sam se – zaključuje Sonja.
A kad savladate sve društvene otpore i lične strahove – onda vas dočekaju banke.
Tačnije – ne dočekaju vas.
Mijat Lakićević
Tekst u sklopu projekta „Čačansko žensko preduzetništvo – ekonomsko, socijalno i društveno osnaživanje žena“ koji je sufinansiran iz budžeta Grada Čačka. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
__________________________________________________________________