Манастир Стјеник под Јелицом

Недалеко од Чачка, под планином Јелицом, налази се манастир посвећен рођењу св. Јована Крститеља. У близини манастира, испод огромне стене у којој се налазе и пећине (коришћене можда као испоснице), из земље избија јако врело (извор воде) познато под именом „Светиња”. Читаво подручје за које се претпоставља да има дугу монашку традицију ужива велико поштовање локалног становништва.

Најстарија историја манастира Стјеника обавијена је тамом. Повезивање са народном традицијом и епским песмама даје повода да се верује да Стјеник потиче из средњег века. Први сасвим сигуран историјски извор о постојању манастира Стјеника, под именом „Врељава”, потиче из османског пописа насталог 1528. године. Сачуван је и печат манастира из 1710. године на основу кога знамо да је храмовна слава Стјеника била је Рођење Богородице. Манастир је у наредним деценијама запустео. Обновљен је тек 1802. године јер је стари манастир „изгорео”, како се наводило у молби чачанских и пожешких кметова из 1801. упућеној београдском везиру да храм обнови. Молба је услишена, а црква малих димензија, скромне архитектуре, готово без икаквих украса, подигнута је 1802. године и посвећена св. Јовану Крститељу.

Стјеник. Фото: Светигора

Питање храмовне славе веома је важно, и она се ретко мења. Изгледа да је старија традиција заборављена услед сеоба становништва. Зашто је као нова слава манастира изабрано рођење св. Јована Крститеља (24. јун по старом, односно 7. јул по новом календару), није познато. Може се претпоставити да је, можда, традицију поштовања извора и реке „Светиња” требало повезати са сличном хришћанском традицијом, па је зато изабран св. Јован Крститељ.

Мало је писаних података о манастиру Стјенику, а површна археолошка ископавања 1947. године открила су један кључ средњовековног изгледа, пољски грош из 1596. године, као и једну аустријску крајцару из 1800. године. Манастир је током XIX века обнављан, а 1885/86. године из Јежевице су пренети мермерни блокови из црквене порте и са пода цркве, да би били постављени у цркви манастира Стјеника, која је ипак остала без братства.

Манастир Стјеник током XIX века био је пуст, кров је пропао а црква прокишњавала. Почетком XX века свештеник је долазио само на Јовањдан (Ивањдан), и држао службу. Обнову Стјеника организовао је владика Николај Велимировић крајем 1940. године, али због почетка рата манастир није био освећен ни насељен.

У Стјенику, како се верује, чувају се и мошти св. Јована Стјеничког. Претпоставља се да је св. Јован Стјенички живео у XV веку, и да је припадао монасима исихастима-синаитима. Култ овог светитеља почео је тим називом да се шири тек у другој половини XX века, док је поштовање светитеља много старије. Народ је редовно долазио у запустели манастир, купао се у реци званој „Светиња”, верујући да им она помаже у оздрављењу. Људи из околних села организовали би на Ивањдан сабор, па се поред цркве боравило од јутра до мрака.

Житија многих светитеља нису утемељена у историјским чињеницама. Понекад су тек након успостављања култа/култова писана житија светаца, чији је идентитет временом заборављен. Са друге стране независно од традиције коју баштини црква, у народу постоји поштовање светих места, посебно рушевина манастира и цркава, којима се приписују чудотворне и исцељитељске моћи, што није неуобичајена и ретка појава у западној Србији. При томе верско убеђење и лична искуства тешко да неко може довести сумњу.