Zašto je dobro što je povučen nacrt Zakona

Спорно је било више одредби радне верзије Нацрта закона о унутрашњим пословима, као и Нацрт закона у целини. Јавност је са правом била забринута.

Иако је реч о Нацрту закона о унутрашњим пословима, то је у суштини био Закон о полицији, те је у уводном делу дефинисао управо појам „Полиција“ (чл.25). Дефинисати централни појам Закона, на тај начин што се користи само једна од његових карактеристика („организована снага принуде“) је погрешно, али и штетно. Полиција свакако јесте и „организована снага принуде“, али не само то, и не на првом месту то. Рекло би се да дефиниција како је предложена више претендује на виц, јер истиче снагу принуде, што полиција не би смела да буде на првом месту.

У истом члану забрањује се употреба појма „Полиција“, осим онима којима то министар дозволи. Што је значило да свако ко појам „Полиција“ употребљава без одобрења министра чини прекршај, без обзира да ли то чини правно, одговорно, или физичко лице. Без обзира да ли се појам „Полиција“ користи у образовне, научне или сврхе информисања јавности. Међутим, много је опаснија било овлашћење којим је министар могао да дозволи било коме другом правном или физичком лицу да у свој назив стави појам „Полиција“ и да тај појам употребљава.

Министар је осим тог права имао више других која му нису потребна, те је постојао и члан 13 који је дефинисао једно „Посебно овлашћење министра“; имао је право да даје упутства и обавезне инструкције у вези са радом Полиције. Са напоменом да се то „не сматра се утицајем на оперативну независност Полиције.“

Министру би свакако требало дати посебан статус, али као политичког лица у Министарству унутрашњих послова, јер он то и јесте. Без служебних овлашћења и без статуса овлашћеног службеног лица, јер једноставно не испуњава услове за то; имајући у виду да министар може бити свако лице, па и неписмно, и да не постоји ни један услов који треба у погледу образовања да испуњава.

Даље, на основу којих стручних знања и ког радног искуства „Министар даје упутства и обавезне инструкције у вези са радом Полиције“? Министар их може као „одговорно лице“ министарства потписати, али више од тога реално не може. „Давање упутства и обавезне инструкције“ не би смело да буде задатак појединца, већ искључимо стручног тима који поступа у име Министарства.

Уколико се (што је добро) „давање упутства“ од стране министра „не сматра утицајем на оперативну независност полиције“; шта се онда сматра „утицајем на оперативну независност полиције“? То је свакако утицај злоупотребљене политичке моћи, али њега Нацрт закона не препознаје.

Одредба о препознавању на основу биометријских карактеристика лица (чл.71) као ново полицијско овлашћење, представља снимање грађана путем више хиљада камера на свим јавним местима, прављење базе података које чине биометријски подаци снимљених грађана и каснија обрада, тј. коришћење за сва кривична дела (која се гоне по службеној дужности). То би у пракси значило исто што и право да полиција може самостало (без одлуке суда) да прислушкује све грађане, а да пресретнуте разговоре може да користи за сва кривична дела. Таква овлашћења немају ни најнедемократичнији режими у свету.

Након  вести да је повучен Нацрт закона о унутрашњим пословима – Пут до остварења владавине права није ни кратак ни лак, али је могућ и остварив.

Грађани Србије успели су да избегну опасности којима им је претио сада повучени Нацрт закона о унутрашњим пословима. То не значи да су заштићени од злоупотребљене политичке моћи. Она, кад год буде пожелела наћи ће начин да своје циљеве оствари не бирајући средства. Видели смо то лета прошле године за време протеста у Београду и Новом Саду. Тада, организације цивилног друштва нису могле да помогну грађанима, као што су то овај пут урадиле. 

Синиша Јанковић

___________________________________________________________________