Sad ili nikad

Nebrojeno puta, za ovih devet i kusur godina nazadne vlasti, nedvosmisleno nam je stavljeno do zanja da ne postoji ništa što oni nisu u stanju da obesmisle, izvrnu ruglu ili nepovratno unište.

Uostalom, nismo li iz usta prvog čoveka nekada čačanskih nazadnjaka, a danas čačanskih narodnjaka, čuli kako njihovim dolaskom na vlast više ništa neće biti kao što je bilo. Šta je time mislio da kaže to zna samo on, a u šta se tokom ovih devet i kusur godina Čačak pretvorio to smo u prilici da se uverimo na svakom koraku. Preciznije rečeno, ono što su tokom dve decenije vladavine započeli Veljovi novosrbijanci i njihovi koalicioni saučesnici, od kojih su mnogi u međuvremenu postali veći i beskompromisniji nazadnjaci i od gospoidara Vučića, nastavili su brže, jače i “bolje” lokalni nazadnjaci koji su u svoje redove usisali interesdžije svake vrste. Od onih koji su se debelo ovajdili o sve predhodne vlasti, ali im grabeži nikad dosta, do onih koji su u učlanjenju u SNS, kandilanju po mitinzima podrške velikom vođi i botovanju po društvenim mrežama, videli šansu da reše najosnovnije egzistencijalne probleme.

Oni isti koje je besmrtni Tomas Man opisao još tamo tridesetih godina prošlog veka secirajući nemačko društvo nakon dolaska nacionalsocijalista na vlast:

– Malograđanski šljam vidi svoju šansu sad ili nikad. Šansu da članstvom u Nacionalsocijalističkoj partiji stekne posao, bolju platu. Da na putu karijere ukloni pametnije i talentovanije. Takmiči se u laganju, klevetanju i provlačenju kroz blato svakoga za koga se makar i posumnja da nije na pravoj strani.

I šta onda nije jasno u tome što im u nastojanju da zadovolje svoju pohlepu ništa nije sveto. Ni spospomenici kulture poput građevina koje su preživele osvajače i ratna razaranja, a danas ih nazadni investitori nemilice ruše kad god im se prohte. Što se iz petnih žila trude da spomenike prirode što više nagrde rogobatnim građevinama, poput one na Pančićevom vrhu. Što nastoje da što brže prirodna bogatstva raskrčme i strpaju novac u džepove, ostavljajući budućim generacijama devastiranu i zatrovanu zemlju.

Tako je to u nazadnjačkom Srbistanu a tako je i u našem Čačku, gde su se Veljo i posmrtbi ostaci Novce Srbije  presaldumili u ljute opozicionare. Od Vrške čuke pa do prestonice. Stoga ne postoji ni jedan jedini razlog da se Čačani sekiraju zbog imovine Instituta za voćarstvo, nemilosrdne seče drvoreda, behatoniranja i asfaltiranja gde god to nazadnoj bratiji može doneti ćar.

Naprosto, gospodar Vučić i njegova družina na vlast nisu došli prevratom. Nije ih dovela Jevropa i Amerika u šta želi da nas ubedi deo opozicije u nastojanju da zabašuri sopstvenu idejnu i akcuinu impotenciju i zasluge za dolazak MrMi–ja, Tuzle guzle, Šojić-Trifunovića i njima sličnih na vlast. Za njih su glasali, glasaju, a kako sada stvari stoje glasaće Čačani kojima se srce cepa zbog Sutjeske, posečenih borova u dvorištu laboratorije, imovine Instituta ili otete đedovine.