Priča s povodom: Drugovanje Pera pisara i Sava Šumanovića

Nedavno su srpski mediji objavili vest kako je iz ambasada i konzulata bivše SFRJ netragom nestalo ni manje ni više već 140 vrednih umetničkih dela za čije pronalaženje će Srbija kao pravni naslednik blagopočivše države angažovati Interpol. Naime, kako je izjavio generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova i srpski predstavnik u Mešovitoj komisiji za sukcesiju Veljko Odalović, pretpostavlja se da se deo ove bogate umetničke baštine, koju su najvećim delom stvorili srpski slikari, ne nalazi na teritoriji Srbije, već da su slike „razvučene“ negde po svetu.

Ova vest je neke iznenadila, neke naljutila ali i neke podsetila na neka davno prošla vremena kada je na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima važilo nepisano pravilo koje se odnosilo na društvenu imovinu, a glasilo je – što je naše (tvoje) to je i moje, a što je moje to je samo moje. Pa se tako društvena ili državna imovina doživljavala kao svačija i ničija, a na šta se i odnosi ova naša priča s povodom, čiji su glavni akteri Pero pisar i znameniti slikar Sava Šumanović, a koja se uzgred budi rečeno decenijama prepričava u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović”.

Umetnička galerija “Nadežda Petrović”

Nekada davno u vreme kada su prostorima ondašnje komunističke SFRJ hodili radnici, seljaci i poštena inteligencija, neko je u našem Čačku došao na ideju da umetničkim slikama osveži prostore unutar zgrade Opštine Čačak. Odnosno da udahne dušu kancelarijama opštinskih funkcionera čije su zidove do tada uglavnom krasili kalendari pa su više podsećale na isledničke sobe u obližnjoj zgradi u Cara Dušana 3.

Zamišljeno, rečeno, učinjeno!

Budući da bi bilo krajnje deguantno da se na zidove kancelarija važnih drugova okače slike koje su se mogle kupiti u čačanskim staklorezačkim radnjama ili na vašarištu u Ljubiću, u pomoć je priskočila Umetnička galerija “Nadežda Petrović”. Uz revers, kako su to pravila nalagala i nalažu, Opštini je iz fundusa Galerije na poslugu dat određeni broj slika priznatih i poznatih autora.

Što bi se mnogo godina kasnije reklo – lepše je sa kulturom, a boga mi i umetnošću!

U toj raspodeli, slika znamenitog Save Šumanovića našla se u kancelariji opštinskog sekretara Pera pisara. Godine su prolazile, a Savinom delu su se divili čačanski poznavaoci umetnosti kad god bi nekom zgodom ili nezgodom obreli u Perovoj kancelarij. Pošto sve što je lepo ima kraj, tako jednog dana Pera pisara kolege ispratiše u penziju. I sve bi bilo kako valja da posle nekog vremena nekom dokonom iz Galerije nije palo napamet da proveri da li se broj slika na zidovima opštinskih kancelarija slaže sa brojem reversa koji su svojevremeno izdati.

Zgrada gradske uprave u kojoj je nekada bila slika Save Šumanovića

I tako komisija koju je imenovalo rukovodsvo Galerije jednog lepog dana dođe u zgradu Opštine. Oni tamo, kad ono međutim. Na zidu kancelarije koju je nekada koristio Pero pisar, nije više visila Savina slika. Krenu oni po Opštini da traže Savu, jer može biti da je neko drugi u međuvremenu zid svoje kancelarije ukrasio Savinim delom, ali Save nema pa nema. Kud će šta će zapucaju oni kod Pera, nekada pisara, a sad penzionera.

Primi njih Pero kako i dolikuje. Uvede ih u svoj skromni dom, a drugarice i drugovi iz Galerije ostaše zabezeknuti kad na zidu ugledaše Savinu sliku.

– Druže Pero moraćemo da uzmemo ovu sliku jer je ona vlasništvo Galerije.

– Nema pojma, kakve bre Galerije, slika je moja, usprotivi se nekadašnji pisar, a sad penzioner Pero i slavodobitno skide sliku sa zida.

Ako su drugarice i drugovi bili zabezeknuti kada su Savinu sliku ugledali na zidu, sad su im vilice udarile o patos, a oči iskočile kao čamovi čvorovi.

Na poleđini slike ili na ceduljici zalepljenoj na nju, to se više niko ne može setiti, pisalo je:

“Peru od Sava”

Sava Šumanović – autoportret

Naravučenije:

Dobro je to što se država Srbija odlučila da angažuje Interpol u pronalaženju umetničkih dela nestalih iz jugoslovenskih ambasada i konzulata za koje se sumnja da su ih otuđile neke od bivših jugoslovenskih republika, ali ne bi bilo zgoreg da se naši organi malo rastrče po stanovima i kućama diplomatskih pisara koji žive u zemlji Srbiji. Može biti da se duh Pera pisara još uvek vije ovim prostorima.

Da su i oni drugovali sa umetnicima poput čačanskog Pera pisara koji je vukao šerpice oko kuće u vreme kada je tragično stradao Sava Šumanović. 

__________________________________________________________________________