Mario Reljanović: U Srbiji nema socijalnog dijaloga

Univerzitetski profesor Mario Reljanović izjavio je da je sistem u Srbiji postavljen tako da siromašni ostanu u siromaštvu a da se bogati dalje bogate na radu siromašnih. Radnici proizvode daleko veću vrednost od naknade koje dobijaju, ali je problem što se vlasnicima kapitala daju olakšice, radnicima preti, a sindikati nisu moćni da to spreče.

U razgovoru za portal UGS Nezavisnost Reljanović je rekao da u Srbiji praktično nema socijalnog dijaloga jer u atmosferi, kada neki poslodavci otvoreno izigravaju ili krše propise, veoma je teško uspostaviti kvalitetan odnos između sindikata i poslodavca, naročito na principu ravnopravnosti dve strane.

– Odnos države prema sindikatima identičan je odnosu prema radnicima. Oni se posmatraju isključivo kao nužno zlo koje bi trebalo marginalizovati i ograničiti im uticaj na rešavanje relativno nebitnih pitanja, dok se glavna normativna rešenja i politike stvaraju u nekim drugim centrima koji trenutno nose stvarnu moć. U tom smislu, odnos države jeste formalno korektan ali suštinski je stvoren antagonizam koji se jasno vidi na konkretnim potezima vlasti, od ignorisanja stava sindikata 2014. godine prilikom izmena i dopuna Zakona o radu, preko rada SES, pa do marginalizovanja njihovog uticaja na odlučivanje o svim pitanjima koja se tiču uživanja socijalno-ekonomskih prava u Srbiji – ocenio je Reljanović..

O, takođe, smatra da ima dosta poslodavaca koji žele konstruktivan odnos sa sindikatima, ali da je „većina poslodavaca raspoložena da iskoristi povoljan trenutak za iskorenjivanje prava na udruživanje“.

– U takvoj atmosferi, kada pojedini poslodavci ne poštuju čak ni odluke inspektora rada i otvoreno izigravaju ili krše propise, veoma je teško uspostaviti kvalitetan odnos između sindikata i poslodavca… Poslodavci to koriste obilato, a neretko imaju i fingirani socijalni dijalog sa sindikatima koje su sami osnovali – kazao je Reljanović.

Obrazlažući svoj stav da socijalni dijalog u Srbiji praktično ne postoji, Reljanović je kritikovao i rad Socijalno-ekonomskog saveta (SES).

– Socijalno-ekonomski savet formalno postoji kako bi se stvorio privid postojanja nekog tripartitnog razmatranja najvažnijih pitanja u oblasti rada i socijalnih prava, ali to jednostavno nije slučaj… Više puta do sada je vlast pokazala koliko je SES samo formalnost koju želi da poštuje samo onda kada joj tako nešto odgovara. Izmene i dopune Zakona o radu 2014. godine, ogromne izmene najvažnijeg sistemskog zakona u ovoj oblasti, nisu prošle SES. Isto je i sa mnogim drugim zakonima o kojima SES nije dao pozitivno mišljenje, a koji su ipak usvojeni bez ikakvih problema ili osvrtanja na ovu činjenicu.

Profesor misli da ni političke stranke ne uvažavaju sindikate osim što ih se sete u pred izbore „kada u njima vide potencijalne izvore većeg broja glasova“. Dodao je da „na političkoj sceni Srbije ne postoji politička snaga koja bi kontinuirano sarađivala sa sindikatima, bila istinski i potpuno leve orijentacije, i čiji program sadrži konkretna alternativna rešenja vladajućim politikama“.

Zato, kako je rekao, sindikati moraju biti politički aktivni.

– Sindikati moraju jasno pratiti i zastupati politike koje pogoduju radnicima, a to su leve i umerene političke struje demokratskog socijalizma. Problem je međutim u tome što takve političke partije u Srbiji ne postoje, pa sindikati mogu birati između političke pasivnosti i autonomnog političkog organizovanja. Ovo drugo je, međutim, veoma teško izvesti, jer mnogi članovi sindikata pripadaju političkim opcijama koje su različite od onih koje sam naveo. Oni taj izbor ne pravdaju političkim ubeđenjima već pragmatičnim pristupom priklanjanja aktuelnim vlastima i političkim opcijama kako bi ostvarili ili sačuvali svoje lične interese – rekao je Reljanović.

On se potpuno zalaže „za svaki oblik buntovne borbe radnika za ostvarivanje i unapređenje prava“, među kojima je „štrajk svakako najefikasnije takvo sredstvo na nivou pojedinačnog poslodavca, dok bi sektorske štrajkove bilo daleko teže organizovati“.

– Štrajk celog kolektiva je najbolji način da se poslodavcu, ali i državi, pokaže kako radnici doživljavaju određene politike i rešenja. Istovremeno je i najbolji način da se poslodavcu pokaže kakva je snaga kolektiva. I ne samo poslodavcu, nego da i sami radnici osete kako je moguće da se nešto promeni u atmosferi u kojoj su složni i solidarni protiv odluka koje doživljavaju kao štetne – izjavio je Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

___________________________________________________________________________