Izvršiteljska mafija u Srbiji

Kad izvršitelji u Srbiji prodaju nečiji stan, često se pojavljuju kriminalci koji mu veštački dižu cenu – osim ako ne platite reket. Novinar i kolumnista DW Dragoslav Dedović zabeležio je jedan takav pokušaj iznude.

Trebalo je da znam o kakvom se tipu radi kada sam se kroz usko dvorište provlačio pored džipa. Мa šta džipа, tenka! Taj monstrum košta nekoliko desetina hiljada evra. Ili je njegov, ili nekog njegovog „poslovnog partnera“.

Оvaj čovek je do pre dve godine bio sudija. A potom je postao privatni preduzetnik u oblasti pravosudnih radova – izvršitelj.

Zna se šta se u Srbiji misli o izvršiteljima. Jedan od njih je na Dorćolu izbacio staricu i njenog teško bolesnog sina na ulicu iz stana koji je vredan 70.000 evra zbog duga od 6.000 evra. Stan je prodat za 28.000 evra. Nekome ko je blizak izvršitelju?

Ali ja nisam rob predrasuda. Ovaj čovek kome idem na zakazan razgovor trebalo bi da bude plaćen da poštuje i sprovodi zakon.

Sestre po oružju

Nakon decenije uzaludnih pokušaja da se dogovori sa sestrom o majčinom stanu, te nakon sudske odluke o javnoj prodaji tog stana i deobi novca – presude koja je spavala dubokim snom u nekoj fioci lokalnog suda – L. je odlučila da pokrene aukciju. A ja je, kao partner, pratim i podržavam.

Potražili smo advokata koji će je zastupati. U istoj zgradi gde je advokatska kancelarija, u varoši na jugu Srbije, bio je i izvršitelj, bivši sudija.

Advokatica nas je lepo pripremila. Trebalo je samo uplatiti 26.000 dinara na račun izvršitelja. Potom će on o svemu da se pobrine. Danas idemo njemu da saznamo šta je to sve. Taj čovek je mnogo ličio na vlasnika tabloida koji stalno iskače pred kamere bulevarske televizije da bi izgovarao drske laži. Ali kao što rekoh, nisam sklon predrasudama. Nije čovek kriv što liči na moralnu nakazu.

Izvršitelj nam je sve objasnio. Javna prodaja se sada zove elektronska aukcija. Od septembra ove godine je u zemlji Srbiji obavezna. Samo se prijavimo na sajt eAukcija i sledimo uputstva. On se nije prijavljivao, pa ne zna da nam objasni.

Zašto je obavezna elektronska aukcija? Nekako bi mi draže bilo da vidim čiku sa čekićem – kao na filmu – koji uzvikuje: „Prvi put, drugi put, prodato!“

Izvršitelj kaže da su se ranije, pred aukciju uživo, pojavljivali sumnjivi tipovi, koji su iznuđivali pare od učesnika. Ako neko ko hoće da kupi još pola svog stana, jer u njemu živi, a želi da izbegne prekomerno podizanje cene na javnoj prodaji – onda mora da plati sumnjivim tipovima da ne učestvuju u javnoj prodaji. Elektronska aukcija to sprečava, rekao je bivši sudija, a sadašnji privatnik.

Ko je ovaj čovek?

Pre sastanka sam pogledao sajt koji nudi podatke o poslovanju privatnih preduzeća. Ovaj pravosudni privatnik je prošle godine za vreme pandemije usedmostručio broj zaposlenih. Obrtom je dogurao do pola miliona evra, a u firmi je kao kapital ostalo – 220.000 evra. Naš izvršitelj očito ne može da se odbrani od izvršavanja.

To je odgovor otkud džip u dvorištu. Njegov ili neke njegove platežne mušterije. To je i odgovor na pitanje zašto izvršitelji rade to što rade – obavljaju grube poslove za pravosuđe. Isplati se.

Nezgodno je što Gugl sve pamti. Ukucam li ime našeg izvršitelja, pojavi se, između ostalog, tekst jednog južnog portala u kojem se kaže da je izvršitelj u bivšem životu kao sudija odbio da zaustavi oduzimanje jednog stana i njegovu javnu prodaju. I to iako su građani koji su godinama živeli u stanu imali uredni kupoprodajni ugovor i sudsku odluku da stan pripada njima.

Pošto su investitori bili prevaranti, i stan prodali više puta, stanari su izbačeni iz stana jer su pravi vlasnici – investitori. Izgleda da je naš izvršitelj i u svom bivšem, sudijskom životu, bio na strani svoje privatničke budućnosti. Ali novinari svašta pišu, ne treba verovati baš svemu što se objavi.

„Mnogo je jednostavno”

Ono što nam izvršitelj nije rekao, a morao je: Prijava na portal eAukcija je operacija koju prosečan građanin Srbije ne može obaviti bez pomoći stručnjaka za digitalni svet.

Najpre, da biste učestvovali na aukciji, morate da zatražite zvanično verifikovan elektronski potpis. Odete u MUP i podnesete zahtev. Onda vam daju potvrdu i rukom pisanu šifru.

Elektronski potpis vam ništa ne znači bez čitača lične karte. Odete do prodavnice elektronske opreme. Nemaju. Odete do druge. Nemaju. Telefonirate s trećom. Imaju, još dva komada. Odete tamo, platite nekoliko hiljadarki i – vlasnik ste elektronskog čitača lične karte.

Mislite da je kraj? E, nije. Prvo čitač povežete sa računarom, potom morate da skinete sa interneta pogonski softver za taj čitač.

Sve ste uradili kako valja. Sada samo još da na sajtu eAukcija Ministarstva pravde vidite kako cela stvar funkcioniše.

Na sajtu ćete tek posle dužeg traženja pronaći u samom dnu rubriku „pomoć“. Tamo će vam se otvoriti uputstvo. Moraćete s tog sajta skinuti još dva softverska programa, aktivirati ih, povezati sa čitačem lične karte. I kada sve to uz dosta mozganja uradite mislite da je kraj. Nije.

Srpska digitalizacija

Sada morate da se registrujete na sajtu eAukcija. I ta procedura će vam uzeti neko vreme i nešto živaca. Članarina za godinu dana koja vam daje pravo da učestvujete na aukciji košta 2.000 dinara. Uplatite to na rečeni račun. Kada vam neko vreme ne stigne nikakva potvrda, shvatite da nešto nije kako treba.

Na sajtu eAukcija pronađete, opet posle traženja i dubokog razmišljanja, pravi razlog. Vaša članarina nije automatski aktivna kada neko tamo u Beogradu evidentira uplatu. Boli ih uvo. Vi morate administratoru sajta poslati elektronsku kopiju uplate. I kada to obavite, opet čekate. Tek kada mu pošaljete mejl u kojem ga opominjete da će on biti kriv ako propustite aukciju za sopstveni stan, administrator pošalje potvrdu da je aktivirao vaše članstvo.

Izvršitelj kojem smo se telefonom požalili na zamornu i komplikovanu pristupnu proceduru, rekao je da je stvar jednostavna. On će za vikend da pogleda sve to, pa će nam se javiti. Nikada više to nije ni pomenuo.

Još jednu stvar je izvršitelj propustio da kaže. Da će odmah po našem prvom razgovoru na sajtu Komore javnih izvršitelja biti najavljena aukcija stana. Biće objavljen i Zaključak, na kojem će L. naći svoje ime, prezime JMBG i adresu. Baš me zanima da li je ovakvo objavljivanje vrlo ličnih podataka u skladu sa Zakonom o zaštiti ličnih podataka.

Kako god, objavljivanje tih podataka je bilo uputstvo za one „sumnjive tipove“ čije pojavljivanje na aukciji prema izvršiteljevim rečima obavezna elektronska aukcija sprečava. Oni se onda ne pojave na aukciji. Oni se samo pojave na vašim vratima.

Spodoba na vratima

Mada u Zaključku o prvom elektronskom javnom nadmetanju, koje je potpisao izvršitelj,  jasno piše da je obilazak stana koji se nudi na javnoj prodaji moguć samo radnim danom od 10 do 13 časova – uz prethodni telefonski dogovor – tip se pojavio nenajavljen, oko šest predveče.

Onizak, predugih, ružno istetoviranih ruku koje su nestajale ispod zategnute majice, oko žilavog vrata zlatan lanac. Oči preblizu jedno drugom. Robija frizura.

Otvaram i pitam šta želi. Sa njim je žena njegovih godina koja se pomalo snebiva. Možda zato što sam u gaćama.

On je, eto, navratio da vidi stan. Da li zna da prethodno mora da razgovara sa izvršiteljem, da s nama dogovori termin? Pa razgovarao je sa izvršiteljem, a ovaj je rekao neka navrati. Ako ga ne pustimo, onda će izvršitelj da interveniše.

Rekao sam mu da se najavi kod izvršitelja i zatvorio vrata.

Sutradan nas telefonom zove izvršiteljeva saradnica. Pomalo iznerviranim glasom kaže da moramo da primimo stranke koje su zainteresovane za stan. Rekao sam joj da se drži zakonskog termina radnim danima. Da nam javi na vreme. Da se stranka telefonski najavi. I da ponese ličnu kartu. Želimo da izvršiteljeva kancelarija pošalje broj lične karte čoveka koji može da uđe u stan.

Potom je čovekolika stranka nazvala telefonom. Počeo je da diže tenziju. On ima para. On će da podigne cenu. On je odradio sto takvih stanova. Opet sam ga uputio na izvršitelja. Neka ostavi podatke iz lične karte, pa će potom moći da uđe da vidi stan.

Opet je nazvala izvršiteljeva saradnica. Nervoza u njenom glasu je bila još čujnija. Rekla je da moramo da pustimo stranku u stan, inače će doći sa policijom. Odlično, rekao sam, pošto stranka izgleda kao kriminalac, policija bi bila odlična pratnja.

Treći put je tetovirani uradio sve što smo tražili od njega. U stan je hteo ući opet sa svojom ženom. Nismo dozvolili. Ostavio je kod izvršitelja podatke samo o sebi. On je za pet minuta završio inspekciju mogućeg plena i otišao.

Snimak pokušaja iznude

Isto veče L. je dobila poruku na mobilni: „Eto, moglo je i bez ovoga. Ja sam hteo samo da se dogovorimo.“

Nazvao sam ga sledeći dan i uključio diktafon.

– Rekli ste L. da hoćete da se dogovorite?

– Mene stan baš i ne zanima.

– Pa zašto ga onda gledate?

– Ja mogu i da ne učestvujem na aukciji. To bi za tebe bilo dobro. Da niko ne diže cenu. Raspitaj se, radim sa izvršiteljima. Odradio sam više od sto stanova.

– Naveo je nekoliko imena.

– Aha. A to bi me nešto koštalo?

– Pa naravno. Ali ‘ajde da se nađemo da popijemo kafu i sve završimo.

– Pa ne znam. Možda. Ali recite koliko bi to koštalo, da džaba ne dolazim ako je skupo.

– Dve ’iljade evra.

– Aha. Dobro. Pustite me da razmislim. Javiću se u ponedeljak.

Snimak sam dostavio advokatici koja se užasnula. Pozvao sam u Beogradu poznanika koji radi u odeljenju za organizovani kriminal. On je rekao da može da me poveže sa kolegama – ali bih morao da budem spreman da iznuđivaču predam označene novčanice, posle primopredaje bi ga policija uhapsila.

Nije mi se svidela ideja da glumim mamac za policiju i da me onda ona prepusti sudstvu u kojem je sudija donedavno bio ovaj moj izvršitelj. U dogovoru sa advokaticom pozvao sam čovekolikog krimosa.

Rekao sam mu da sam snimio naš razgovor te da je njega čula cela advokatska kancelarija i jedan inspektor za organizovani kriminal. Posle nekoliko sekundi napete tišine on je rekao da neće da učestvuje na aukciji.

Popodne me je pozvao telefonom. Rekao je da je bio kod tri najbolja advokata, da moja krivična prijava ne bi imala uspeha, da on nas nije ucenjivao ili reketirao, da je samo nudio uslugu. Da on može da plati nekom gastarbajteru koji će da učestvuje, pa onda ode u inostranstvo i – šta ću mu. Da ja njega ucenjujem.

Rekao sam mu da je slobodan čovek, neka radi to što mora. A da ću ja da radim to što moram. Onda je počeo da me preklinje, da spominje decu, Boga, on je vernik, gde će mi duša, kako mogu. Ovaj deo je bio zabavan. Kriminalac koji za svedoka priziva Boga.

Na kraju je opet rekao da neće da učestvuje na aukciji. Saopštio sam mu da me obradovala njegova iznenadna pomena stava. Ali da ću odluku, da li ću da ga krivično gonim, doneti nezavisno od toga, posle aukcije.

„Ne mešajte me u to“

Posle desetak dana na vratima se pojavio dundavi čovečuljak sa još debljim zlatnim lancem oko vrata. Ovaj je bio snishodljiv, izvinjavao se mnogo puta. On bi da pomogne. Neki ljudi i ne znaju da im je stan oglašen. A neki drug iz Niša mu je rekao da navrati.

Rekao sam da nema gledanja stana bez prethodne najave kod izvršitelja. On je postao još snishodljiviji, skoro da je iza njega ostajao ljigav trag. Pitao sam ga šta u stvari želi. On je rekao – ništa. I otišao je. Izvinjavajući se.

Aukcija je bila odgođena za dve sedmice jer je lokalno pravosuđe napravilo proceduralnu grešku – nije dobro izračunalo broj dana koji je propisan za oglašavanje aukcije. Aljkavost na delu. Do novog termina niko se više nije pojavio na vratima.

Na aukciji smo bili jedini učesnici.

A, da. Kada sam se izvršitelju telefonski požalio da mi kriminalci dolaze na vrata i da pokušavaju da iznude pare, te ga upitao kako on pod tim uslovima namerava da zaštiti zakonitost aukcije, on je skoro ljutito uzviknuo: „Ne mešajte me u to.“

Nisam čovek koji neguje predrasude prema kilavom pravosuđu ili prema njegovom profitabilnom, privatizovanom delu. Ali sam i taj razgovor za svaki slučaj snimio.

Autor Dragoslav Dedović, DW