Priča o uspešnom maturantu Gimnazije

Maturant čačanske Gimnazije Aleksa Rajčević svoje školovanje u Čačku završio je velikim priznanjem na Disovom proleću, gde je nagrađen za pesmu Amin. Zanimljivo je da je Aleksa počeo pisanjem da se bavi tek u drugoj godini Gimnazije, i to zbog jedne devojke, koju je na taj način pokušao da povrati. Do tada, kako kaže, pisanje mu nije išlo, a iz srpskog jezika je jedva izvlačio četvorku.

– Počeo sam da pišem u II godini srednje škole. Prvu pesmu sam napisao sa namerom da bude napisana. Tada sam počeo da sviram gitaru, bio sam veliki zaluđenik Ribljom Čorbom. Bila je tu i neka ljubav, pa u želji da povratim devojku napisao sam pesmu. Posle dve ljubavne, počeo sam da pišem socijalne pesme. To je klasičan tinejdžerski bunt, gde sam mislio da se svet tako jednostavno menja, da se svet može promeniti rečima. Sazreo sam godinama pa sam shvatio kako svet funkcioniše i kako je teško promeniti neke stvari. Kada sam počeo da pišem, jedina podrška mi je bila majka, koja nije mogla da veruje da sam počeo da pišem jer sam se u prvoj godini borio za četvorku iz srpskog. Dobio sam podršku i od razredne Ljubice Spasić, profesora srpskog jeika, prijatelja, drugarice, ali i direktora škole Ivana Ružičića koji mi je pomogao da odem po nagradu u Niš, podseća se Aleksa.

Iako je počeo sa pesmama, kako kaže, poslednjih devet meseci bavi se isključvo pisanjem priča.

– Tu nisam imao promašaj. Te priče su kvalitetne, dobile su nagrade. Još uvek nisam prevazišao svoju prvu priču koja se zove Ana. To je izmišljena priča ali je priličmo realna. Prati stanje dečaka kroz rat i bombardovanje, o realnoj slici života u Srbiji kakva je bila. Priče počinjem da pišem na osnovu jedne rečenice ili dogadjaja. Poslednju sam napisao podstaknut godišnjicom smrti sarajevskog Romea i Julije koji su ubijeni pokušavajući da pobegnu iz grada. Priča ima jak antinacionalistički stav, iako sam jedno vreme u svom sazrevanju bio desničarski nastrojen, iskreno priča Aleksa.

Aleksa je za potvrdu kvaliteta svojih pesama čekao dugo vremena. Iako je slao pesme na veliki broj konkursa nije bilo priznanja. Međutim, kada su počele da stižu nagrade nije im bilo kraja.

– Dobio sam u Novom Sadu osam međunrodnih nagrada za priče i pesme. Objavljen sam u Zborniku Branko Miljković, što mi je velik čast, jer sam najmlađi pesnik koji je objavljen. Najveći uspeh je osvajanje Disove nagrade u Čačku i najveća čast. To je kruna rada u Čačku. Ambicije su mi veće. Ima izreka: Ako su ti misli veće nego sredina, promeni je, priča naš mladi pisac.

Kao i veliki broj mladih i Aleksa odlazi u Beograd, gde će upisati Sabraćajni ili Građevinski fakultet. Kako kaže, najverovatnije se neće vratiti da živi u Čačku.

Jedno je sigurno, nastaviće da piše, a nije isključeno da jednog dana krene u pisanje prvog romana.