Korona virus, vakcine i bolesti: Zašto obavezna vakcinacija nije ništa novo

Za medicinski centar „Virdžinija Mejson“ u američkoj državi Vašington, 18. oktobar 2021. godine bio je dan odluke.

Deset nedelja ranije, centar je proglasio da svo njegovo osoblje mora da bude vakcinisano protiv Kovida-19 do tog datuma kako bi od bolesti zaštitili zaposlene u zdravstvenom centru i njihove pacijente.

Bio je to potencijalno rizičan zahtev, imajući u vidu manjak zdravstvenog osoblja i otpor prema vakcinaciji koji je potresao druge delove tog sektora u Americi.

Ali kad je stigao 18. oktobar, 95 odsto osoblja ispunilo je zahtev putem vakcinacije ili zvanično odobrenog izuzeća (preostalih pet odsto, među kojima i delimično vakcinisano osoblje, nalazi se na plaćenom odsustvu.)

• Kratka istorija vakcina
• Kako su masovne vakcinacije pomogle da se promeni svet
• Ko je izmislio karantin, zaštitne maske i vakcine

Šarlin Takibana, direktorka koja je provela čitavu karijeru u „Virdžiniji Mejson“, smatra da je razlog za ovu visoku stopu vakcinisanosti delom zato što „imamo dugi istorijat obavezne vakcinacije… to je ovde u velikoj meri normalizovano.“

„Virdžinija Mejson“ je 2004. godine postao prvi medicinski centar koji je od svih zaposlenih zahtevao da svake godine budu vakcinisani protiv gripa.

Administracija je organizovala fokus grupe i druge aktivnosti, uključujući kvizove i žurke, kako bi podstakla na raspravu o ovom novom zahtevu.

Kombinovani pristup „štapa i šargarepe“ pokazao se veoma uspešnim i stopa vakcinacije osoblja protiv influence u „Virdžiniji Mejson“ skočila je za dve godine sa 54 na 98 odsto.

Lekcije naučene iz tog iskustva koristile su pri postavljanju uslova za obaveznu vakcinaciju protiv korona virusa.

Jedan aspekt bio je osigurati da zaposlenima bude što lakše da prime vakcinu.

Drugi aspekt bio je ogroman naglasak na komunikaciji u vezi sa novim uslovom, uključujući informativne sastanke i višejezične dokumente.

„Ne shvatamo zahteve za obaveznu vakcinaciju olako“, kaže Takibana.

„Kad su naučni podaci u vezi s ovim postali jasni – kad se vakcina pokazala kao bezbedna i izuzetno, izuzetno efikasna – počeli smo da preduzimamo konkretne mere.“

Kao što sugeriše iskustvo „Virdžinije Mejson“, obavezna vakcinacija je moćna alatka za očuvanje javnog zdravlja.

Ali može i da se dodatno osporava.

Pogledajte video: Kako su vakcine iskorenile mnoga teška oboljenja

Na određene načine, stavovi prema aktuelnoj obaveznoj vakcinaciji protiv Kovida-19 odslikavaju obrasce iz nekih prošlih vremena, čineći važnim da se razumeju istorijske lekcije o obaveznoj vakcinaciji.

Presedani obavezne vakcinacije

U 17. veku, kineski lekari otkrili su da kad se određeni preparati velikih boginja ubrizgaju u nos, to može da dovede do blažeg oblika bolesti nego što bi infekcija prirodnim putem, nakon koje sledi imunitet.

Kako se ova tehnika širila planetom, na kraju su neki lideri učinili ovakvu vrstu zaštite obaveznom.

Na primer, tokom Američkog revolucionarnog rata 1777. godine, general Džordž Vašington zahtevao je da sva vojska bude inokulirana protiv velikih boginja.

Inokulacija je bila zamenjena mnogo sofisticiranijom vakcinacijom jednom kad je engleski doktor Edvard Džener napravio vakcinu protiv velikih boginja 1796. godine.

Obavezna vakcinacija počela je svega nekoliko godina kasnije.

Eliza Bonaparta, vladarka Luke i Piombina u današnjoj Italiji (i Napoleonova sestra) 1806. godine je uvela obaveznu vakcinaciju novorođenih beba i odraslih.

Još jedna prekretnica dogodila se 1853, kad je Zakon o obaveznoj vakcinaciji počeo da zahteva da novorođenčad u Engleskoj i Velsu bude vakcinisana protiv velikih boginja.

Iako su neke vakcine, kao što je ona za polio, ispočetka bile popularne, uobičajen obrazac je da kad se javnost vremenom navikne na zahtev za neku konkretnu vakcinu, neki ljudi se preplaše kad stignu nove vakcine.

„Sjedinjene Američke Države imaju obaveznu vakcinaciju od kraja sedamdesetih“, kaže Li Hempton, pedijatar i medicinski savetnik Vakcinalnog saveza Gavi.

A Italija zahteva da deca budu vakcinisana protiv čitavog dijapazona patogena, kao što su Hepatitis B, difterija, magareći kašalj, poli ovirus, tetanus, hemofilus influenca tipa b, morbile, zaušnjaci, rubeola i varičela.

Prema Hemptonu, „sama obaveza… nikad nije pravila probleme“.

„Ono što je vremenom dovodilo do promene u tim tipovima konteksta bilo je kad se nešto što je ranije bilo obavezno promeni.“

Taj obrazac može da se zapazi, na primer, i kod novih zahteva za vakcinaciju protiv hepatitisa B, antraksa i, naravno, sada Kovida-19.

Vakcinacija je danas obavezna u nekim slučajevima za polazak u školu (na primer, protiv hepatitisa B u Sloveniji), za presađivanje organa (neki delovi Velike Britanija ih zahtevaju za presađivanje bubrega) – i u jednom ekstremnom slučaju u Italiji, kako bi se steklo starateljstvo nad detetom.

Kazne za nepovinovanje često su edukativne ili finansijske prirode.

Obavezna vakcinacija posebno je uobičajena u zemljama sa visokim prihodima, prema Hemptonu.

Takođe obično ima veze sa tipom vlade, gde „što je autoritarnija vlada, veća je verovatnoća da će biti obavezne vakcinacije.“

Ovo ne treba da iznenađuje, zato što je vladi takvog tipa lakše da nametne nova pravila, poput onih u javnom interesu (u slučaju vakcina).

Na primer, Gambija je uvela obaveznu imunizaciju dece 2007. godine, tokom perioda autoritarne vlasti (i posle pada stope imunizacije).

• Potpuno zaključavanje u Austriji i obavezna vakcinacija od februara
• Zašto ljudi ne veruju u vakcine?
• Kako je nastao antivakcinaški pokret: „Ukinite Zakon o vakcinaciji, usud naše nacije“

Međutim, obavezna vakcinacija je uobičajena i u demokratskim zemljama u vanrednim situacijama, kao što je pandemija – američka savezna država Njujork uvela je privremenu obaveznu vakcinaciju protiv gripa za zdravstvene radnike tokom pandemije svinjskog gripa 2009.

Koje su vakcine obavezna u Srbiji?

U Srbiji je zakonom propisano 10 vakcina.

One su besplatne i dobijaju se po kalendaru vakcinacije u domovima zdravlja.

Deset zaraznih bolesti može biti sprečeno rutinskom vakcinacijom dece.

To su tuberkulozni meningitis, difterija, tetanus, veliki kašalj, dečja paraliza (polio), meningitis izazvan hemofilusom influence tip b, male boginje, zauške, rubeola i zarazna žutica B.

BCG vakcina se dobija na rođenju ili tokom prve godine života. Štiti od milijarne tuberkuloze i tuberkuloznog meningitisa

Hepatitis B vakcina se daje u tri doze: na rođenju, sa mesec dana i sa 6 meseci.

Vakcina protiv pet dečjih bolesti (protiv difterije, tetanusa, pertusisa, dečje paralize i hemofilus influence tip B ) se daje sa 2 meseca, 3,5 meseca i 5 meseci.

Prva revakcinacija protiv četiri bolesti (difterije, tetanusa, pertusisa i dečje paralize) se daje 10-12 meseci nakon poslednje doze.

Druga revakcinacija protiv četiri bolesti (difterije, tetanusa, pertusisa i Polio) sa šest godina – pred polazak u školu.

Treća revakcinacija protiv tri bolesti ( difterije, tetanusa i dečje paralize) sprovodi se sa 14 godina

Vakcina MMR (male boginje, zauške, rubeola) daje sa 12 meseci i sa šest godina – pred polazak u školu.

*Izvor: GAK Narodni front

Nasleđe „prigovora savesti“

Tokom vekova, javljale su se neke pritužbe na komponente korišćene za pravljenje vakcina.

Neke vakcine koriste male količine životinjskih proizvoda, kao što je skvalen, ulje iz jetre ajkula.

Vakcina protiv dečje paralize prethodno je koristila ćelije iz majmunskih bubrega.

Ovaj tip sastojaka doveo je do negodovanja vegetarijanaca.

Rane vakcine protiv velikih boginja sadržale su limfu kravljih boginja, uzetu iz telećih plikova.

Delovima sve brojnijeg vegetarijanskog i anti-vivisekcijskog pokreta u viktorijanskoj Britaniji to je bilo odbojno.

Ovi protivnici vakcina imali su razne razloge, prema Silviji Valentajn, koja trenutno piše doktorsku disertaciju na ovu temu na Univerzitetu u Dandiju.

„Neke od nekonformističkih denominacija veruju da ljudsko telo ne sme da bude kontaminirano životinjskim materijalom“, objašnjava Valentajn.

„Anti-vivisekcijski pokret slagao se sa anti-vakcinašima, a mnogi protivnici bili su ‘anti’ i prema mnogim drugim stvarima, kao što je mešanje države u njihove živote.

„Anti-vivisekcionisti su se protivili metodima korišćenim za proizvodnju teleće limfe, koji su prilično grozni, da budem sasvim iskrena, i brinuli su se za dobrobit životinja.“

Svinjsko tkivo navelo je neke muslimane da se zabrinu da li su neke vakcine halal – na primer, ako koriste želatin svinjskog porekla kao stabilizator.

To je dovelo u pitanje vakcinaciju protiv morbila u Indoneziji 2018. godine.

U skorije vreme, muslimansko sveštenstvo u Indoneziji proglasilo je vakcine protiv Kovida-19 dozvoljenim, a proizvođači vakcina protiv Kovida-19 izjavili su da ove vakcine ne sadrže svinjske proizvode.

Neke jevrejske vlasti su takođe insistirale da ne bi trebalo da bude problema sa neoralnim vakcinama koje sadrže sastojke svinjskog porekla.

• Zašto neki ljudi ne žele da se vakcinišu protiv Kovida-19
• Meksička sela odbijaju vakcinaciju
• Ako niste vakcinisani protiv kovida, treba li da izgubite posao
• „Izgubio sam posao nastavnika zato što sam odbio vakcinu“

Drugi osporeni sastojak su fetalne ćelijske linije iz abortusa izvedenih legalnim putem pre više decenija.

Ove ćelijske linije se i dalje koriste u testiranjima nekih vakcina i razvoju nekih drugih.

Bez obzira na to, Vatikan je proglasio vakcine protiv korona virusa „moralno prihvatljivim“.

Iako je dolazilo do neslaganja nekih sekti i pojedinaca, posebno tamo gde je religija izuzetno decentralizovana – kao što je među američkim evangelističkim hrišćanima – ne postoje etablirane religije koje zabranjuju vakcinaciju.

Štaviše, tokom istorije, verski zvaničnici odigrali su važne uloge u podsticanju na vakcinaciju i njenom sprovođenju.

Na kraju krajeva, u njihovom je interesu da čuvaju zdravlje vernika.

Pored duhovnih protivnika, za protivljenje vakcinama vezuje se i dugi niz radničkog aktivizma.

Tokom viktorijanskog perioda neki engleski radnici su se protivili obaveznoj vakcinaciji protiv velikih boginja, koja će posebno uticati na radničku klasu.

Radnički sindikati bili su važni izvori organizovanja opozicije (2004. godine, sindikalno udruživanje medicinskih sestara koje su se usprotivile obaveznoj vakcinaciji protiv gripa u medicinskom centru „Virdžinija Mejson“).

Od 1898. godine, Engleska je dozvoljavala prigovor savesti na obavezne vakcinacije.

Međutim, ova izuzeća su tek 1907. godine postala relativno lako dostupna – na kraju se proširivši na četvrtinu svih rođenih beba.

Iako je veoma mala manjina antivakcinaša danas veoma glasna, „viktorijanski antivakcinalni pokret bio je mnogo veći“, tvrdi Nađa Durbah, istoričarka tela sa Univerziteta u Juti.

„I bio je mnogo više pokret glavnog toka nego što je antivakcionalizam danas.

„Bilo je više nepoznanica što se tiče naučne pozadine vakcina, a zbog nedostatka higijene to je značilo da ovaj proces lako može da dovede do infekcije.“

Pogledajte video: Zašto je vakcinacija važna

Ima još paralela između savremenih i istorijskih protesta zbog vakcina.

Antivakcinalne lutke se još spaljuju na nekim mestima, kao u Juti, u SAD-u, u maju ove godine.

Ali jedna razlika je povremeno karnevalska atmosfera viktorijanskih protesta.

Kao što je Durbah napisala, „uobičajene demonstracije antivakcinaša uključivale su vožnju sveže puštenog antivakcinaškog zatvorenika, često još uvek u zatvorskoj uniformi, unaokolo na kolicima sa transparentima i u društvu limenog orkestra.“

Pritiskanje ili navođenje

Obavezna vakcinacija protiv velikih boginja okončana je u Velikoj Britaniji 1947. godine, usred šireg trenda ka opcionoj vakcinaciji (na primer, protiv difterije), sa novim naglaskom na obrazovanje i ubeđivanje.

A opet, kao što vidimo danas sa Kovidom-19, ali i pre sa velikim boginjama, obavezna vakcinacija zaista povećava stopu pokrivenosti.

Na primer, kad je Francuska uvela 11 obaveznih vakcina za decu – protiv potencijalno smrtonosnih bolesti – za one rođene posle 2018. godine, broj do kraja vakcinisane dece značajno je porastao u odnosu na prethodne godine.

Kad se pažljivo odaberu, nema sumnje da obavezne vakcine mogu da spasu živote.

Pogledajte video: Kako funkcionišu vakcine

Na primer, jedna studija pokazala je da su pacijenti bili značajno manje skloni umiranju (sa stopom smrtnosti od oko 13,6 odsto naprema 22,4 odsto) u bolnicama u kojima su zdravstveni radnici imali višu stopu vakcinisanosti protiv gripa u poređenju sa onima sa niskom stopom, iako su sami pacijenti imali jednake šanse da se zaraze virusom.

Još jedna evropska studija pokazala je da je u zemljama sa obaveznom vakcinacijom i bez nemedicinskih izuzeća pojavljivanje bolesti bilo 86 odsto niže nego u zemljama bez obavezne vakcinacije.

Česta je tenzija između obavezne vakcinacije, koja može da pojača animozitet, i dobrovoljne vakcinacije, koja može da poveća prenos zaraze.

Neki zdravstveni stručnjaci nervozni su zbog obavezne vakcinacije zato što ta politika može da umanji poverenje u medicinske vlasti na duže staze.

Obavezna vakcinacija je dovela do nasilnih nereda u Brazilu i mogla je da doprinese naglašenim antivakcinalnim pokretima širom Evrope, na primer.

U Francuskoj, jednom od svetskih žarišta oklevanja prema vakcinama, Ministarstvo zdravlja pokušalo je da smanji polarizujuće posledice obavezne vakcinacije povezavši tu obavezu sa širim naporima za sticanje poverenja.

To je dovelo do poboljšane stope vakcinisanosti, iako je značajna manjina i dalje nepoverljiva prema vakcinama – sugerišući važnost nastavka praćenja stavova i poboljšanja odnosa između medicinskog establišmenta i javnosti.

Međutim, ne slažu se svi šta se računa pod „obaveznim“ – postoji argument da mnoge obavezne vakcinacije nisu tehnički obavezne zato što ljudi obično mogu da odustanu pod određenim okolnostima, kao što su verska ubeđenja.

Prinuda bi mogla da bude labava ili čak nepostojeća.

Prinudna vakcinacija – koja uključuje teranje na obaveznu vakcinaciju fizičkom silom ili zastrašivanjem – nešto je sasvim drugo.

I uprkos korisnim efektima povećane stope vakcinisanosti, prilično je velik konsenzus da ovu strategiju treba izbegavati.

A opet, prema Jakiju Vangu, kineskom istraživaču iz Hjuman rajts voča, prinudne taktike kao što je uznemiravanje i špijuniranje prijavljene su u nekim delovima Kine.

Ovo nije nužno zvanična nacionalna politika, objašnjava Vang.

Ali centralna vlada lokalnim vlastima nameće stroge kvote za vakcinaciju, kao što su smernice iz septembra ove godine za vakcinisanje najmanje 90 odsto dece u Kini.

„Ova vrsta kvote/ukaza centralne vlade podiže stopu vakcinisanosti, ali ponekad za posledicu može da ima prinudnu vakcinaciju na lokalnom nivou“, kaže Vang.

Čak i u odsustvu fizičke sile, neke kazne za nepovinovanje obavezi mogu biti kontraproduktivne – na primer, ako se visoke novčane kazne nametnu ljudima kojima je već teško da napuste posao ili otputuju do punktova za vakcinaciju.

Ovo je bila jabuka razdora među uzgajivačima svilenih buba u 19. veku i ostaje prepreka za ljude koji nisu vakcinisani i danas.

Obavezna vakcinacija je nešto „što treba da se koristi umereno“, sa minimalnim stepenom prinude ukoliko je to moguće, prema Hemptonu.

Uslovi za njenu upotrebu treba da uključe „prisustvo bolesti koje ugrožava živote, pogotovo izrazito zarazne bolesti, i bezbednu i efikasnu intervenciju za smanjenje prenošenja te bolesti.

To je obično prilično dobra kombinacija.“

„Pomaže i to što su vakcine koje imamo protiv Kovida-19, kad se sve sabere i oduzme, zaista, zaista, bezbedne“, dodaje on.

On je i dalje optimističan da će obavezna vakcinacija nastaviti da bude koristan način za zaštitu ljudi uprkos otporu na koji nailazi.

„Uz pažljivu i razboritu upotrebu, korist od primene tih obaveznih vakcinacija će daleko nadmašiti potencijalnu štetu“, kaže on.

Da li će to biti dovoljno da ubedi skeptike, ostaje tek da se vidi.

Pogledajte video: Pet najčešćih lažnih tvrdnji o vakcinama

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk