Koga sam sve izgubio u 2021. godini

Ево већ је осма година како пишем редовну годишњу колумну и већ пред сам крај сада већ претпрошле, али и оне пре ње подмукло сам се осмехнуо када сам видео да квази-новинари и мутикаше режимских и оних других новина упорно користе мој текст као свој. Ове године су ипак закаснили, јер сам и ја закаснио са објавом истог. У ствари 2021. година је некако и била година чекања, кашњења, лажи и преписивања.  

Ношен дахом сна, долетео је црни голуб на мој длан. Зашто? Ко да зна? Ал’ то фебруарско јутро сам дочекао уморан, к’о да сам и ја летео с њим, крилима тешким, оловним, и видео свет сакривен иза златних облака. Деветнаестог јутра фебруара месеца уплашио ме је сјај милион свећа које су гореле широм моје Србије. Знао сам да се дешава нешто за шта нисам никада могао ни претпоставити да се може десити. Део мог живота, тог дана, расуо се у шарене стаклиће калеидоскопа, како то и сам песник давно рече. Тог дана, угасила се звезда која је лебдела над тлом бивше Југославије, вероватно ради равнотеже међу истим. Балашевић Ђорђе (1953-2021), име је које не треба изговарати олако и без педигреа. Од оца Јована и мајке Веронике – Верице, рођен је 11. маја 1953. године у улици Јована Цвијића у Новом Саду. У тој улици сањао је да постане лево крило или центарфор школског тима, али само до 1977. године када се упустио у музичке воде.

Балашевић је неминовно, оставио дубок траг у југословенској музици, али и поезији и ту нема полемике. Неки су га волели површно, не познајући његов опус, неки га нису волели исто тако неоправдано, неки су га осуђивали, погрешно тумачећи његове поруке, али једно је сигурно – смрт Ђорђа Балашевића први је корак ка амбису којем тежимо већ неколико година.

Последње што сам чуо од њега била је песма “Дно дна“ и јако је битно памтити човека по последњим речима, нарочито ако су те речи искрене и слободне:

“Дно дна! Скупштински ‘леб без мотике;

Дно дна! То спада у наркотике;

Дно дна! Са те се игле не скида.“

Те 2021. године напустио нас је још један Ђорђе Велики и то Ђорђе Марјановић (1931-2021). Давнашња звезда бивше Југославије, али и СССР-а, родом из Кучева, маштао је да постане фармацеут, али педесете године прошлог века и Београд у којем је тада живео усмерили су га ка музичким водама. Своју популарност у Русији је стекао шездесетих година, а код нас је забележио учествовање на скоро свим фестивалима који су се одржавали у бившој Југославији. Године 1990. доживео је мождани удар на наступу у Аустралији и од тада је тешко говорио. Преминуо је од старости, 15. маја 2021. године, а не од последица коронавируса како су то пренеле протуве “истраживачког новинарства“.

Као велики обожавалац опуса групе “The Rolling Stones“, смрт Чарлија Вотса (Charles Robert Charliе Watts, 1941-2021) схватио сам као крај пола века дуге ере и осетио страх да се вероватноћа доласка овог бенда у Србију драстично смањила. Док су другима у незнању несрећне и извештачене певаљке парале слух и рушиле већ офуцану интелигенцију, ритам мог срца диктирао је Чарли Вотс.

Тог дана ми је срце прескочило први пут. Чарли је отишао. Чарли је био љубитељ џеза иако је са пајтосима из бенда допринео дефинисању и ширењу рокенрола. Последњи пут, Вотс је наступао са бендом 2019. године пред Џегерову операцију и непосредно пред пандемију. За бубњевима ове групе седео је готово 60 година. И то је заиста, нешто. И даље сам поприлично сигуран да нећу пристати да умрем док ови бесмртни старци не протутње мојом државом још једном.

Као дете, далеке 1970. године, од “стручњака“ из Дубровника одбијен је као антиталенат за музику. Ипак, успева да буде први који је свој инструмент увео у први план, складно мешајући технику са емоцијама, а додавајући примесе харизме које никада није било у дефициту код њега. Протутњао кроз YU групу, Кербер, Леб и Сол, бендове Ђорђа Балашевића и Здравка Чолића. Обојио каријеру сарадњом са Корнелијем Ковачом, Ђиђијем Јанкелићем, Даворином Поповићем, Ипетом Ивандићем, па чак и са горе поменутом групом The Rolling Stones. Својом харизмом утабао пут рокенрола и долепршао на прво место олако како нико пре, а ни после није успео. Живот је посматрао кроз ситне ствари и шалу. Бавио се и сликарством. Имао је и своју школу бубњева. Сећам се да је причао да има једног старијег, и једног млађег сина од себе. Хвала свим силама овог света што сам имао прилику да 20 минута у овом животу уживо слушам Драгољуба Ђуричића, тог 25.6.2011. године на најмасовнијем концерту на којем сам икада био, концерту Здравка Чолића. Много ће воде протећи Дунавом и Савом док се поново роди звезда која, нажалост, од скоро лебди и бди над нама. У знак сећања, на непревазиђеног Цетињанина, Драгољуба Ђуричића (1953-2021).

Трећи у низу бубњара, Ратислав Раша Ђелмаш (1950-2021), бивши члан групе Поп машина и наравно YU групе, умро је ове јесени. Поред ове две групе, Ђелмаш је био члан тј. фронтмен групе “Зебра“. У периоду када је постао члан YU групе важио је за најталентованијег младог бубњара у држави.

Највећи и најзначајнији композитори које је наша држава имала у последњих сто година, отишли су у истој години. Зоран Симјановић (1946-2021), некадашњи члан чувених група Елипсе и Силуете, од 1975. године бавио се компоновањем музике за серије и филмове. Музика из серије “Грлом у јагоде“, затим сонгови из филмова “Петријин венац“, “Сок од шљива“, “Мајстори, мајстори“, “Маратонци трче почасни круг“, “Балкан експрес“, “Бал на води“, “Отац на службеном путу“ и “Сабирни центар“ његово су дело. Последње што је радио била је музика за серију “Тајна винове лозе“.

Свој музички пут градио сам и уз Балашевића, и уз Марјановића, и уз Вотса, али понајвише уз Симјановића и Војкана Борисављевића (1947-2021) човека који је неправедно остао непознат широј маси. То је наравно нефер, јер оно што је он подарио и оставио младости не може се лако побројати, камоли измерити. Не би смео да постоји Србин који не зна за овог човека, јер исто тако верујем да не постоји Немац који не зна ко је био Бетовен.  Војкан Борисављевић творац је многих песама Леа Мартина, Здравка Чолића, Душана Прелевића, Ђорђа Марјановића, Микија Јевремовића, али и филмске музике. Музике из филмова и серија “Лајање на звезде“, “Сиви дом“ и “Врућ ветар“ радио је управо он. Какве се песме негде горе компонују сада, када су заједно Симјановић и Борисављевић. Обојица су отишла у кратком размаку што је ненадокнадив губитак за нашу музичку сцену.

Југословенски, или македноски и српски, како год, али свакако један од најзначајнијих композитора, отац Васила и супруг Сенке, Зафир Хаџиманов (1943-2021), напустио је овај свет 27. марта 2021. године. Компоновао је музику за позориште, филмове, серије. Син, Васил, један је од најзначајнјих џез музичара, а и унука је трећа генерација музичара из ове музички познате породице.

У Сарајеву је након краће болести преминуо Желимир Алтарац Чичак (1947-2021), препознатљива фаца из нама најзначајнијег поглавља живота – рокенрола. Оно што су Пеца, Модли и Караклаја били овамо, тамо је био Чичак. Уредник, водитељ, диск-џокеј, текстописац, иницијатор многих догађаја, једном речју – све.  Чичак је био један од људи који су креирали и уздигли југословенски рокенрол и поп-рок и због тога смо му вазда захвални. 

Александар Сања Илић (1951-2021), своју групу Балканика основао је 1998. године, а први концерт одржао 26. јуна 2000. године. Са Балкаником је наступао на концертима широм света, а такође је и представљао Србију на Еуросонгу 2018. године у Лисабону. Такође, његова песма „Принцеза” у извођењу Слађане Милошевић и Дада Топића, била је кандидат на југословенском избору за Песму Евровизије, давне 1984. године. Био је ожењен Златом Петковић (1954-2012).

Док смо као деца недељом гледали Серију А, певали смо “Скопје скопје ми ско“, иначе чувену песму “A far l’amre comincia tu“ којом  смо и упознали италијанску певачицу Рафаелу Кару (Raffaella Carra, 1943-2021). Поред музичке каријере, Рафаела се опробала  и у неколико филмова током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Сарађивала је и са Синатром, и била популарна и у Шпанији и другим европским државама.

Предраг Живковић Тозовац (1936-2021), рођени Краљевчанин, и један од најистакнутијих певача кафанске музике, преминуо је 6. априла 2021. године у Београду. Своје прве музичке кораке пружио је у Матарушкој бањи у кафани коју је држао његов отац – Тоза, којег су Немци стрељали када је Предраг имао свега пет година и од којег је наследио хармонику уз помоћ које је зарадио први динар. Поред певања, бавио се писањем песама такође, а свирао је и бубњеве.  Завршио је Гимназију, а потом уписао Економски факултет, а према неким изворима завршио Вишу комерцијалну школу у Београду. Надимак је добио по свом оцу Светозару Този Живковићу. Оставио је неизбрисив траг у народној музици.

Горштак, који је био класичан пример оне Његошеве: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“, Власта Велисављевић (1926-2021), био је прослављени глумац са прегрш бесмртних улога. У животу преживео што-шта. Логор, бежање из истог, притвор, погрешне дијагнозе, разне болести, неколико држава… Своју каријеру започео 1938. године, а завршио 2021. године! Сахрањен је на Светски дан позоришта 27. марта 2021. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Био је велики навијач Црвене звезде.

Милан Лане Гутовић (1946-2021), прво нас “је“ штрецнуо, а онда и заиста напустио тог 25. августа 2021. године. Позоришне представе, серије, филмови и емисије, само се делић онога што нам је Гутовић оставио у наслеђе. Његови говори, мотивација омладини и визионарске приче други су делић свега што је овај горостас оставио иза себе. Био је један од чувених “Бојанових беба“ – уз Узуновића, Цецу Бојковић, Игора Бекјарева и Ђурђију Цветић.

Као из ведра неба гром, одјекнула је вест о прераној смрти једног од најзначајнијих глумаца које смо икада имали, Горана Даничића (1962-2021). Горан је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1990. у класи професора Миленка Маричића, као студент генерације. Студирао је заједно у класи са Драганом Јовановићем, Дејаном Матићем и Слободаном Ћустићем. Поред глуме, бавио се и боксом.

Риалда Кадрић (1963-2021), умрла је изненада у Атини, на улици, од срчаног удара, 25. јануара 2021. године. Поред глуме бавила се и психотерапијом. Највећу популарност донео јој је серијал “Луде године“.

Марко Живић (1972-2021), рођени Крушевљанин, дипломирао је глуму још 1995. године у класи Радета Марковића, чија се стогодишњица рођења управо обележавала ове године.  Поред глуме, опробао се и у улози водитеља, а и позајмљивао је гласове у неким цртаним филмовима.

Ненад Ненадовић (1964-2021), српски филмски, телевизијски и позоришни глумац, радио и ТВ водитељ, умро је 22. септембра 2021. године. Током каријере имао је преко педесет филмских и ТВ улога. Био је наратор у ТВ драми Проклета авлија из 1984. године, а појавио се и у документарном филму Деца филма из 2003. године. Неке од дечијих емисија које је водио су Зоотека, Пет шоу, Фазони и Форе и др.

Борис Комненић (1957-2021), преминуо је 6. марта 2021. године. Као и по обичају и овај март је однео најбоље. Поред позоришних, остварио је и мноштво улога на филму и телевизији. Неке од најзначајнијих су у телевизијским серијама “Сиви дом“, “Бољи живот“, “Вратиће се роде“,  “Убице мог оца“ и “Синђелићи“, и у филмовима “Тајванска канаста“, “Дани од снова“, “Сплав медузе“, “Директан пренос“, “Шпадијер један живот“ и др. Сахрањен је 11. марта 2021. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Жан Пол Белмондо (1933-2021), један од најистакнутијих француских глумаца, нарочито новог таласа и љубитељ бокса, умро је 6. септембра 2021. године тихо, од старости. Те 2021. године, умро је и брат Арсена Дедића, Милутин Дедић (1935-2021), чувени сликар и историчар уметности, али и Момчило Моца Вукотић (1950-2021), један од најбољих фудбалера и до скоро рекордер по броју одиграних утакмица у Партизану.

Спортска сцена је остала и без Душана Дуде Ивковића (1943-2021), чувеног кошаркаша и тренера који је нашу репрезентацију водио у два наврата (1988-1996) и (2008-2013).

Један од највећих фудбалера Немачке, Герд Милер (Gerhard Müller, 1945-2021) умро је након дуге и тешке болести. Југословенски фудбалер и бивши селектор хрватске репрезентације Златко Цицо Крањчар (1956-2021) умро је 1. марта 2021. године. Један од највећих ауторитета из области српског језика, човек који до саме смрти објављивао текстове из области правописа, Иван Клајн (1937-2021) преминуо је 1. марта 2021. године. Чувени канадски економиста Роберт Мандел (1932-2021), добитник Нобелове награде за економију 1999. године и идејни творац евра умро је 4. априла 2021. године. Ова година однела је изненада и Мирсолава Лазанског (1950-2021) српског новинара, војног аналитичара и амбасадора Србије у Русији.

Аутор: Филип Гвозденовић

________________________________________________________________________________