Mangupski kapričo

Bratislav Jevtović

У издању Књижевне општине Вршац, у елитној едицији КОВ, изашла је лане најновија књига песама чачанског поете Братислава Јевтовића Мангупски капричо. Збирка је наишла на леп пријем код љубитеља поезије, нарочито код оних сладокусника поетског израза који било чије и било какве поезијске обрасце прихватају врло условно. Критика се такође у афирмативним тоновима дотакла Јевтовићеве, по реду шесте, песничке књиге.

У својству рецензента (уједно и главног уредника Књижевне општине Вршац), др Драшко Ређеп је уз Јевтовићев песнички текст примерио ове речи: „…Једноставно, овде прекидима није место, и све је у уврнутости говора тако сугестивног и тако облапорног. Уосталом, овде се и глаголи жедно осећају у соматским додирима и непредвидљивим немирима: Ерос је једини и по много чему јединствен метроном овог песника који се довија нашој застакљености погледа, али и урбаним досеткама некадашњих међа… Братислав Јевтовић је велика и далекосежно моћна провокација савременог поетског чина који соматску осећајност проповеда као поверење по себи…“

Са песником смо о дотичној његовој књизи, и уопште о поезији,  поразговарали ових дана. Доносимо из тог сусрета овакав краћи запис:

• Формално гледано, Ваше су песме, овога пута, једнако толико проза колико и стихови. То се уочава у први мах.
• То су прозаиде. Носивост им је и поетска и прозна. Рекли сте и сами, међутим, да је то формална страна ових песама. И у праву сте. Верујем да димензија лиричности овде увелико надвладава и надилази ону другу, прозаичнију, мање лирску. У истом поезијском кључу и писму остварио сам и претходну књигу (Селебрити, 2012).
• Гледано мотивско-тематски, на шта је Мангупски капричо понајвише усмерен?
• Мотиви и тематика су од до. Реч је углавном о свакодневљу, о личним сензацијама, интимним сведочењима о појавама и феноменима. То никако не значи да такве појединости, то јест „ситнице које живот значе“, не рефлектују и неке од најуниверзалнијих тема, то јест из њих происходећих питања. Уосталом, када не би било тако, тешко да бисмо могли рећи да ми сада говоримо о поезији.
• Узгред да приметимо, не изгледа ли тако као да је ова постмодерна епоха поезију сасвим скрајнула, готово дезавуисала?
• Антрополошки гледано, песништво не може да укине нико. Као, рецимо, ни веру у Бога. Поезија је свакако једна од људских иманентности и најтананијих човекових екстериоризација. Као што то уосталом можемо рећи и за друге уметности. Колико је песништво данас перципирано и колики је његов укупан пријем код читалачке публике – то је друго питање. Скор је у том погледу, изгледа ми, сасвим скроман. Но, независно од тога, поезијско стваралаштво остаје незаменљив вид бивствовања у језику, нарочито у матерњем. Када кажемо језик, ту свакако реч не може бити само и једино о лингвалном аспекту. У сваком случају, поезија би требало да посведочава најделикатнију и најсуптилнију употребу говорно-појмовног логоса.
• Вратимо се Вашој књизи. Тај мангуплук из наслова?
• То је позитиван мангуплук. Ви сте, господине Марковићу, нешто млађи, по годинама, али вероватно знате о томе доста. У нека времена, нарочито у трећој четвртини XX века, на снази беше следеће: могли сте бити најбољи ђак у школи, најбољи спортиста, или шта већ, али ако сте били препрани од сваког мангуплука слабо су вас у шта рачунали. То је сада кодификовано у мени и ја до тога и данас држим.
• На предњој корици видимо фрагмент једне слике Михаила Ђоковића Тикала, такође Чачанина. Је ли то израз Вашег афинитета према стваралаштву тог познатог завичајца?
• Свакако, али и много више од тога. Тикало је светски сликар фантазмагоричних призора, али и некадашњи мангуп. У тучи, одлично је ударао главом. Потпуно се овде уклопио. Уосталом, Драшко Ређеп је инсистирао: „Само Тикало! Ниједан други!“
• _______________________________________________________________