Odlazak još jednog velikana iz Dragačeva

Јутрос око 6.30 часова, на школску славу Савиндан, после краће и тешке болести упокојио се у Господу великан културног, друштвеног и уметничког живота Драгачева, наш велики пријатељ, сарадник и учитељ Јовиша М. Славковић.

Јовиша Славковић рођен је у Ртима (Драгачевски срез), 09.03.1938. године, у породичној задрузи Момира Славковића.

Основну школу завршио је у родним Ртима и у Гучи, док је Гимназију завршио у Чачку. Вишу управну школу завршава у Нишу. Такође је завршио чувену Школу резервних официра – род пешадија у Билећи, и стекао је чин резервног пешадијског мајора.

Цео свој радни век провео је у Драгачеву, ком је посветио сва своја дела и цео стваралачки опус. Радио је као тржишни и инспектор рада, секретар ОШ у Гучи, секретар СИЗ-а кутуре и образовања, секретар Извршног савета Скупштине општине Лучани, директор Дома културе у Гучи.

Један је од значајних организатора Драгачевског Сабора трубача у Гучи од Другог Сабора 1962. године.

У браку са супругом Радмилом добио је ћерку Силвану. Своје последње овоземаљске дане провео је у Београду окружен љубављу и пажњом својих најмилијих, ћерке и унука.

У свом дугом и плодном стваралаштву добио је велики број значајних друштвених признања од којих се посебно истичу Вукова награда, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, Орден рада са сребрним венцем итд.

Био је члан Удружења књижевника Србије.

Смрт га је затекла на месту Председника скупштине Културно –просветне заједнице Драгачева и Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева.

Самостално или заједнички са другим сликарима излагао је на преко 50 изложби у земљи и иностранству. Основни мотови његових завичајних слика били су занати, људи и предели Драгачева.

Аутор је и коаутор више десетина дела са тематиком историје, традиције, обичаја и културе Драгачева, при чему се посебно истиче дело „Становништво Драгачева од половине XV до друге деценије XXI века“ (измењено и допуњено издање), те летописи села Виле и Криваче, Лисе, Котраже, Пшаника, Белог Камена и Вучковице, „Друмови Драгачева“; „Дозиви и одзиви звона“, „Шесдесет година Драгачевског сабора трубача у Гучи“, „Гуча кроз векове“, „Векови Каоне и Властељица“ .

По свом карактеру и интересовањима био је до последњих месеци свог живота онај исти вредни, знатижељни, бистри и духовити дечак који је давних година босоног из Ртију кренуо у Свет, да учи и ствара, остављајући иза себе велика и непролазна дела.

Искрен пријатељ, одличан саговорник, реалан, сталожен и мудар, није се либио да правим именом назове ствари око себе, да похвали оно што вреди, а критикује лоше појаве. И када је био повређиван, а његово стваралаштво подцењивано, брзо је опраштао и одговарао још већим радом и новим делима која су нам остала за вечност. Радна етика и ентузијазам Јовише Славковића могу служити за пример будућим генерацијама.

Јутрос је наша древна, заветна драгачевска шума изгубила још један свој храст-запис, који није одолео немилосрдним ударима времена. Након једног таквог, Нике Николе Стојића, Јовишиног најбољег пријатеља и сарадника, остали смо и без другог горостаса, који је преко пола века бдио над друштвеним и културним животом наше мале средине. Корење које су ови великани оставили за собом живеће вечно и из њих ће изнићи нова стабла како би се сачувала та древна драгачевска, заветна шума народног стваралаштва, културе и традиције.

Још ће много воде протећи Рћанском ријеком и Бјелицим док Драгачево не буде изнедрило ствараоца Јовишине величине. Хвала за много тога, а посебно на великој помоћи и подршци раду овог нашег Удружења.

Нека ти је вечна слава и хвала добри наш Јовиша. Бог нека ти подари рајско насеље. Као твоји пријатељи и сарадници трудићемо се да се твоје светло име сачува, а твоје велико дело никада не заборави.

За Удружење Наше Драгачево

Твој пријатељ, сарадник и ученик,

Милан Парезановић, дипл.екон.

_______________________________________________________________________