Prethodni članak
Radoja za predsednika
Objavljeno 29/01/2022
| Piše: Aleksandar Arsenijević |
Bukvalno ne prođe dan a da ne čujemo najavu kako ujedinjenje opozicije, koje podrazumeva zajedničkog predsedničkog kandidata samo što nije. Neki, poput našeg Boškića ili Škora samouvereno kandiduju sami sebe dok na drugoj strani ostatak opozicije besomučno traga za ličnošću koja će u aprilu izaći na crtu gospodaru Vučiću.
I nije to nimalo slučajno kada se u vidu ima da se od ponovnog vaspostavljanja višestranačja neprestano ignoriše činjenica da je u Srbistanu, barem na papiru, izvršna vlast u rukama Vlade i premijera. Da je krajnje nebitno ko će biti i kako će se zvati srbistanski predsednik budući da su mu Ustavom nedvosmisleno definisane ingerencije. Ali džaba kad Srbistanci od pamtiveka vape za svemogućim vođom čvrste ruke kome će slepo verovati, pa makar njegova obećanja bila u suprotnosti sa zdravim razumom i realnošću.
Toga su svesni i gospodar Vučić i njegovi koalicioni saučesnici ali i opozicija, pa se držeći se vekovnog srbistanskog sna o neprikosnovenom vođi i tako i vladaju.
Uostalom treba li slikovitije ilustracije ovakvog stanja od odsustva bilo kakve reakcije, srbistanske opozicije, (ne)zavisnih intelektualaca, (ne)svesnih prosvetara … kada je iz školske lektire onomad proteran Radoje Domanović. Za razliku od pokušaja da se iz školskog programa izbaci Desanka Maksimović koja je izazvala burne reakcije javnosti, Radojeva i deportacija još nekih velikana poput Nušića je prošla tiho i neprimetno. Što je uostalom i razumljivo budući da se radi o krajnje subverzivnoj literaturi koja decu, koja ipak nisu glupa kako bi neki to poželeli, može podstaći da razmišljaju i postavljaju nezgodna pitanja.
Recimo, da li je moguće da posle vek, i kusur koliko je prošlo od kada su napisani Vođa, Danga, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Mrtvog mora … živimo i preživljavamo u onom istom Srbistanu o kome je pisao Domanović? Kako je moguće da posle svega što nam se izdešavalo Srbistanci slepo veruju i slede vođe koje kao da su ispale iz Radojeve litrerature. Doduše današnje vođe nisu slepe kao onaj Domanovićev, već je izgleda vremenom narod srbistanski vremenom obnevideo pa nikako da sagleda u kom pravcu ga decenijama unazad vodaju.
Priznaćete bilo bi to zaista nezgodno pitanje. Pitanje na koje je bi malo ko bio spreman da im pruži racionalan odgovor, pa su stoga srbistanski prosvetni reformatori procenili da je Radoja, kako nam ne bi kvario omladinu, najbolje deportovati iz srbistanskih škola.
Pa ipak neki zlobnici ovih dana tvrde da bi u ovom trenutku besmrtni Radoje Domanović bio idealan kandidat za predsednika. Samo je pitanje svih pitanja da li je i koliko narod srbistanski spreman da sagleda realnost i podrži nekoga ko će mu posle uludo protraćenih decenija umesto nebuloznih obećanja ponuditi krv, znoj i suze.
Uvesti test inteligencije kao uslov za ostvarivanje prava na glasanje.
i odlaskom u penziju ukidati isto
Glupome nikad dosta!
Šta srbijanci o politici treba da shvate?
1. Politika je izuzetno kompleksna delatnost koja je nerazumljiva većini
građana
2. Glasčka mašinerija koja izlazi na birališta nije svesna ozbiljnosti izbora
i situacije u kojoj se nalazimo.
3. Rezultati glasanja su statistička uprosečanost prostote.Kao posledicu imamo
one koje prostota izabere.Ali ponovo prostota nema neki veliki izbor
talantovanih političara.
I gre je onda problem?
Problem je što oni koji znaju istinu u kojoj se nalazimo neće ili ne smeju da je saopšte nerodu-E sad se pitajmo što neće?
Kada bi se večeras rekla istina narod bi ce sutra ućutao stavio prst na čelo i prorazmislio o sebi svojoj porodici i svojoj budućnosti.
I to bi smo označili kao početak prporoda Srbije.
Peti oktobar je bio istorijski povoljan trenutak ali ga naš javašlik, naša improvizacija, naša neodličnost, naše neznanje dovelo u gore stanje nego za vreme Milošavića.
Da je ovo istina možete lako proveriti kad pogledate statističke godišnje tabele i grafikone uvećane smrtnosti ljudi, pad natalitata, iseljavanja mladih, pad standatda,pad BDP, porast samoubistava i ubistava.
Sve to jasno govori da Srbija ima velike problema sama sa sobom.
U Srbiji vlada kolektivna psihoza kojim ne može da upravlja najbolja vlast na svetu. Bilo ko da posle izbora zavlada Srbijom neće ništa moći da učini jer su problemi veći od njihove autoritarne moći upravljanja državom.
Da nije ovako nama bi od 128 stranaka koje su registrovane barem jedna progovotila o ovome i pobedila. E nema tih junaka koji bi uzeli sudbinu Srbije u svije ruke da je urede u regularno pravnu državu.
Činjenica je da Vučićeva politička moć počiva i na karakteru samog srpskog društva. Aleksandar Vučić je savršeni lik našeg društva, njegova refleksija, ogledalo ili odraz u političkom prostoru. On možda jeste organizaciono vešto izgradio svoju partijsku infrastrukturu, svoju „duboku (partijsku) državu“, ali se usput radi i o onom – dubokom društvu. A u pitanju jeste društvo koje je većinski konzervativno, patrijarhalno i nacionalističko, pa i materijalno i duhovno siromašno. I upravo to su osećanja koja on neguje. Ali i koja su gotovo sve vlasti od 2000. godine do danas izdašno negovale.
Od Radoja je bolji Milun . Radnike FRA odvuko u ponor , a obecavo da su ,,njegovi,, obecali da 250 ostane da radi.
Iz sedmačkog gradiva su prošle godine izbacli pripovetku „Mrtvo more“, ali su ubacili „Vođu“. Toliko toga sa decom može da se progovori o toj temi, a ni oni nisu bili manje zainteresovani. E, sad, što neki nastavnici tumače delo bez dubljih slojeva, alegorije…
Davno pročitah baš od Radoja Domanovića pripovetku Razmišljanje jednog Srpskog vola i videh da ni posle više od sto godina ništa se nije promenilo. Žalosno i tužno kao i sav ovaj ološ koji nas okružuje i koji sa nama i našim životima vlada.