Najčešća diskriminacija je u svetu rada

Najviše pritužbi o diskriminaciji koje stižu kancelariji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti odnose se na rad i zapošljavanje, izjavila je poverenica Brankica Janković.

Na početku kovid krize bilo je mnogo pritužbi u vezi sa preraspodelom radnog vremena, određivanjem ili neodređivanjem rada od kuće i zbog slični razloga, navela je poverenica Janković u intervjuu za portal Nezavisnost.org.

– U ovoj oblasti je naročito izražena diskriminacija žena i to kako po osnovu pola, tako i po osnovu bračnog i porodičnog statusa, a situacija je dodatno pogoršana tokom krize izazvane Кovidom-19. Na osnovu pritužbi koje su nam podnete podnete može da se zaključi i da prilikom traženja posla ranjive grupe postaju još ranjivije i podložnije diskriminaciji. Iako značajno manje, ali i dalje je prisutna praksa pojedinih poslodavaca da u prijavama, na konkursima i intervjuima za posao neopravdano uključuju pitanja o porodičnom i bračnom statusu, automatski isključuju mlađe ili starije radnike zbog godina života ili žene samo zato što pretpostavljaju da neće moći da usklade privatne i poslovne obaveze. Diskriminacija je prisutna i u toku rada prilikom raspoređivanja na određena radna mesta, napredovanja, ostvarivanja pojedinih prava iz radnog odnosa – navela je Janković.

Poverenica upozorava da građani često mešaju mobing i diskriminacija.

– Ove dve pojave mogu imati sličnosti, međutim one su najčešće motivisane različitim pobudama, imaju različite posledice, različite aktere, a sporovi se rešavaju u različitim postupcima i pred različitim organima. Za postajanje diskriminacije na radu neophodno je pravljenje razlike, isključivanje ili davanje prvenstva na osnovu nekog ličnog svojstva – pola, godina života, zdravstvenog stanja, vere, jezika, nacionalne pripadnosti, imovinskog statusa i dr. Pri tome, treba imati u vidu da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike ako posao zahteva baš posebnost kao poslovi pilota, ronilaca, tenkista, glumaca… Takođe ne mora postojati namera za izvršenje diskriminacije samo pravljenje razlike koja je u uzročno-posledičnoj vezi sa ličnim svojstvom – objasnila je poverenica.

Ona je ukazala da se rodna ravnopravnost u zaradamo zaposlenih može postići „transparentnošću, sankcijama za kršenje propisa i pre svega – promenom vrednosnog sistema, tačnije kada kvalitet nečijeg rada bude glavni kriterijum za vrednovanje, napredovanje, visinu plate, izbor za neku funkciju i uopšte kada rad bude u najvećoj meri uticao na kvalitet života“.

Janković je podsetila da je Zakonom o zabrani diskriminacije zabranjena diskriminacija u oblasti rada, a propisano je i da svi imaju pravo na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti.

– Naravno da nije uvek tako, pa se dešava da za isti posao muškarci i žene primaju različite plate. Uvek postoji mogućnost da oni koji sumnjaju da su diskriminisani i da primaju nižu platu iako obavljaju isti posao, mogu podneti pritužbu nama. Postupak samog podnošenja pritužbe je jednostavan i potpuno besplatan za građanina… Neke nejednakosti, možda i u vezi sa platama, tržište će vremenom regulisati a vrednosni sistem koji mi ljudi uspostavljamo će možda pretrpeti promene pod pritiskom zahteva na tržištu. I sama se pitam kako su plate negovateljice i dalje tako niske s obzirom na demografsku strukturu u našem društvu i narasle potrebe za tom vrstom podrške našim najstarijim sugrađanima, naročito kod kompleksnih stanja poput demencije, potpune nepokretnosti u slučajevima palijativnog zbrinjavanja.

Govoreći o podeli rada na muške i ženske poslove i dužnosti, poverenica je ocenila da se u mlađim generacijam taj jaz smanjuje, naročito kada je reč o većim sredinama, ali da je u ruralnim područjima vrlo evidentna neravnopravna raspodela tzv. kućnih poslova.

– Brojni su razlozi za to, često je u pitanju patrijarhalni model gde se podrazumeva da je žena ta koja podnosi veći teret jer to tako naprosto treba… Nije neočekivano da su i poslodavci pod uticajem predrasuda i stereotipa o kućnim obavezama, o čemu smo govorili tokom trajanja našeg zajedničkog projekta sa estonskim poverenikom za rodnu ravnopravnost i jednak tretman. I, eto, ako je za ’utehu’, estonske kolege kažu da je i kod njih slično, pa smo izradili zajednički serijal kratkih filmova o usklađivanju profesionalnog i privatnog života koje rado delimo članovima i članicama sindikata.

U okviru projekta WoBaCa kancelarija Poverenika je sprovela istraživanje „Rodna ravnopravnost i ravnoteža između poslovnog i privatnog života“ koje jasno pokazuje koliko je postizanje ravrnopravnosti za žene teže, ali i koliko se u tome napredovalo.

– Većina žena, čak 82 odsto ispitanih, kaže da su odsustvovale sa rada zbog nege deteta, dok je to pravo koristilo tek 14 odsto anketiranih muškaraca. Žene i dalje provode mnogo više vremena starajući se o deci nego muškarci; 33 odsto žena 10-30 sati na nedeljnom nivou, a 47 odsto muškaraca do 10 sati posvećuje deci. Međutim, slika se menja i to pokazuju primeri Beograda i zapadne Srbije. U Beogradu muškarci mnogo više, nego u bilo kom drugom regionu Srbije učestvuju u kućnim poslovima i brizi o deci, dok se u zapadnim delovima naše zemlje vidi značaj međugeneracijske solidarnosti, pa u odgajanju dece roditelji imaju podršku šire porodice u mnogo većoj meri nego u ostatku Srbije – navela je Janković.

Poverenica je kazala i da „diskriminaciju ne možemo brzo da iskorenimo“ i zato što predrasude i stereotipi žilavo opstaju i prenose se kroz generacije.

– Recimo, koliko puta čujemo da stariji radnici, oni koji imaju 50 i nešto godina, više nisu produktivni, da su žene sa decom nepouzdane, jer često moraju na bolovanje, da su mladi nesposobni jer nemaju radno iskustvo, ali i da su nezainteresovani. Uostalom, zar kod nas ne vlada opšteprihvaćeni stereotip da su svi Nemci vredni radnici, a mi Srbi ne baš? Poznajem starije radnike koji su potpuno nezainteresovani i malo toga znaju s obzirom na iskustvo, žene koje rade i istovremeno odgovaraju na pitanja dece o domaćem zadatku, mlade koje sve interesuje, starije opet koji novim tehnologijama barataju kao du se rodili sa tabletom. I Srbe i Mađare i Rome i sve druge koji su vredni – dakle svako je individua za sebe sa svim manama i vrlinama koje čine čoveka. Radne navike, odnos prema poslu i znanje nisu ni u kakvoj vezi sa polom, godinama, nacionalnom pripadnošću – zaključila je Brankica Janković.

Izvor: Nezavisnost

_________________________________________________________________