Kako nas truju aditivima

Kada između dve kriške hleba stavite parče šunke ne znate da ste u sebe, pored mesa, uneli i skrob, maltodekstrin, E250, E316, E407, E450, E451 i E621…

Dada Lerotić i Ivana Vinković-Vrček autorke su bestselera u Hrvatskoj “Aditivi u hrani: Šta se krije iza E-brojeva“, i deo tima koji je na internetu pokrenuo savetovalište o E-brojevima gde su sve aditive podelile u tri grupe: zelene – koji ne ugrožavaju zdravlje, žute – koje ne bi trebalo često konzumirati i crvene – koje bi trebalo izbegavati. One objašnjavaju da što je hrana više prerađena, ona sadrži veći broj aditiva.

– Može se reći da su najproblematičnije tri grupe – boje, pojačivači ukusa i zaslađivači. Oni su veoma zastupljeni jer im se primena kreće od slatkiša i osvežavajućih napitaka, preko grickalica, do gotove hrane – kaže Lerotićeva.
Aditivi produžavaju trajnost proizvoda, menjaju njihov izgled, poboljšavaju ukus, povećavaju volumen proizvoda, vežu vodu…

Živimo u eri zloupotrebe aditiva u dobijanju jeftinih proizvoda i veće zarade, a čak i da znamo koje količine pojedinih aditiva se tolerišu u organizmu, na deklaracijama na namirnicama nisu navedene njihove koncentracije.

– Zakonodavac određuje koje su to količine koje navodno nisu škodljive i prehrambena industrija ih se mora pridržavati, ali nije dužna da ih deklariše. Rizik da ćete uneti u organizam previše nekog aditiva uvek je veći ako se jednostrano hranite. To znači da zdravorazumski izbor hrane i napitaka po načelu raznovrsnosti i što ređeg kupovanja već gotove hrane garantuje koliko-toliko manji unos aditiva – kaže Lerotićeva.

Prosečnom kupcu razni brojevi na ambalaži ne znače ništa. Znčilo bi nam možda da su oni koji su potencijalno opasni, kao i na portalu, označeni crvenom bojom. Ali tu na scenu stupaju države koje ponovo više štite industriju nego građane.

Blic