RETROVIZOR (2): Kako smo nekada jeli, a kako (se) jedemo danas

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Ovaj tekst deo je projekta „Zajednički glas ZA slobodu medija“ koji realizuju deset redakcija lokalnih medija iz Čačka, Gornjeg Milanovca i Požege. 

Moj kuvar, pisan pre Drugog svetskog rata, „za domaćice prilagodila i uredila Spasenija – Pata Marković“. Tako piše na početnoj strani Velikog narodnog kuvara iz 1960. godine u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Svi recepti pisani su običnim jezikom, danas arhaičnim.

Prvi je izbledeo kult kafe. Sirova zrna su se nekad pekla u pržunu. Kafu mi draga ispeci… Potom se mlela u ručnim vodeničicama. Kuvala se u bakarnim džezvama i srkala glasno. Uz nju se planiralo, odlučivalo, razmišljalo, ogovaralo… Sedelo i uživalo. Danas se kafa i njene podvarijante piju s nogu, na brzinu, jer svi žure, niko nema vremena. Iz šoljica, nalik na naprstak, pije se u jednom gutljaju kratki espreso. Mondeni, ili oni koji su ostvarili svoje monetarne ambicije, dozvoljavaju sebi samouverenu porudžbinu – big makijato, proceđeni, sa tri kapi mleka.

Nekada se sedelo za stolom i ručalo. To bi se sad zvalo slow food. Danas se jede u hodu, ali je „in“ jesti fast food. U Beogradu, u velikim tržnim centrima, postoje restorani gde se odlično ruča za petsto dinara. Ručaju oni koji se stide parčeta hleba, na njemu mast, odozgo tucana paprika. Oni što su zaboravili pekmez od šljiva ili ručak u polju, pa su, još ne progutavši zalogaj, pobegli u gradove.

A sa tih polja se i danas nekako jasnije no ikad čuje Domanovićevo “Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“. On sada razmišlja o Keto dijeti i excel tabeli tajminga za obroke. Razmišlja o liofilizovanom voću i hrono ishrani izbalansiranoj u procentima. O bezglutenskoj porciji punoj omega tri kiselina, o organskom kokosovom šećeru i kafi od žira. Čuo je vo za Paklenu kuhinju, za Gordona Remzija i 24 sata kičen. On tako čita.

Sluša vo koliko je ukusan tapas sa dvopekom od ekspandiranih žitarica i kako su slasni marinirani  tartufi i sir u kompotu od divljih kupina. Pita se vo zašto je „nova normalnost“ gaditi se na proju, kajmak, kačamak, poparu, uštipke, jaje na oko, kuvani krompir u ljusci i parče tvrdog sira. Zašto bazde sarma i pečena bundeva.

Ima saznanje vo da božanstva koja sede po kabinetima bolje znaju kako je teško seljaku na njivi od njega samog. Seljak marljivo radi dok mu sunce svrdla mozak a znoj natapa kukavnu zemlju pod motikom. Božanstvo u skupom odelu, iz klimatizovanog kabineta, uzdiše za paorom i obećava subvenciju da paor poludi od sreće i previdi činjenicu da će istu stostruko vratiti.

A dok seljak kopa, vo razmišlja o porcijama račića iz Severnog mora. Seća se pilava koji se sada zove rižoto i srećan je što se pravi od basmati pirinča. Dok žvaće svežu travu zamišlja kakav bi joj ukus bio ako bi dodao tahini pastu i klizavi avokado. Malo ga muči što ne zna da li se od poluobrađenog meksičkog pasulja isto puštaju gasovi kao od tetovca, ali saznaće, on je vo u trendu.

Evo, baš misli o nezdravom unošenju natrijuma, pa ono što pase u mislima posipa soja sosom i balzamiko sirćetom, začinjava lanenim uljem, čija semenkama i gođi bobicama. Pita se, zašto su nekada u dubokoj masti cvrčali mladi krompirići kada je u ponudi slatki batat krompir preliven javorovim sirupom. Bez toga vo ne bi započeo dan zato što zna da je pošećerenu cicvaru od brašna božanstvo u odelu zakopalo na seoskom groblju, sa precima.

Zna vo da božanstvo u skupštinskom restoranu kompletan ručak plaća manje nego što košta litar ulja. Zna i da će sito božanstvo u panel diskusiji oštro osuditi bahatost trgovaca zbog cene potrošačke korpe. Iznervirano nepravdom odmah će posle TV nastupa pojesti škampe u sosu da nadoknadi fosfor.

Misli vo na podvarak sa suvim rebrima pa ga nešto sramota. Čuje ponekad kako mlade domaćice začas pripreme lagani obrok od sastojaka koje svi imamo u frižideru: losos i vasabi pasta, ali ne više od devet grama. Ko danas nema u kući lososa i pregršt svežih sojinih mladica?!

Čuo je vo za vegetarijance i za vegane. Al mu nije jasno da l’ se međusobno pare ili se pelcere. Dovoljno se napasao trave sad će piti hladnu vodu, minimum dva litra. Naravno, ostaviće prostora i za zdrave šejkove koji vode u večni život.

A umreće i vo i seljak i božanstvo. Neki drugi će se ponositi što turisti ne zaobilaze „prase štrase“ i što prstima kidaju vruće mesance kao onomad što su jeli dok se na našim dvorovima jelo zlatnim kašikama.

Ipak, dok ne svane to vreme, božanstvo u odelu će sa vrha vrhova samozadovoljno ponavljati prevod latinske poslovice, jer original ne zna. Quid licet Iovi, non licet bovi. Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu. Nažalost, opijen finom cigarom posle iznivelisanih kalorija, Jupiter još uvek ne zna da je vo.

Izvor: Cemaforum

____________________________________