Dan kada je Partizan „izrešetao“ prašku Spartu

Године 1966, сада тако далеке, на дан 9. марта, у четвртини финала Европског купа шампиона, фудбалери Партизана су на стадиону ЈНА, у реванш сусрету, до ногу потукли Спарту из Прага и тако надмашили велику резултатску предност од 4:1 коју су Поспихал, Мраз, Квасњак, Масек,  Врана и другови остварили у првој утакмици, на домаћем терену. Победити тадашњу Спарту са 5:0 беше равно спортском тријумфу највишега ранга.  

Педесет шест година доцније, у шеснаестини финала Лиге конференција, ФК Партизан је у првом мечу против агилних и врло пожртвованих Спартиних фудбалера – играјући интензивно и тактички сасвим солидно током читавог меча – забележио у гостима драгоцен скор од 1:0 (на дугачак параболичан пâс Здјелара, Квинси Мениг је, у 78.минуту меча, из муњевите контре прелобовао противничког голмана). Такав резултат сусрета био је више него довољан за славље у редовима “гробара”. Током оних седам дана, док још не беше одигран реванш у Београду – заказан за 24. фебруар – навраћали смо се у сећањима на горепоменуту величанствену победу фудбалера из Хумске улице, укњижену, ето, пре цигло 56 година, баш у надметању са том давнашњом Спартом, оновременим шампионом Чехословачке.    

FK Partizan, vicešampion Evrope u sezoni 1965/66

Сада, када се опсећамо велике утакмице из марта 1966, знано је да ФК Партизан у осмини  финала актуелног европског такмичења иде на фудбалере ротердамског Фејенорда. Јер, у претпрошли четвртак, на домаћем терену, београдски црно-бели су Спарту поразили и у реваншу, резултатом 2:1. Оба гола постигао је изванредни Рикардо Гомеш. Његов други погодак, забележен у 25. минуту, морао би се у вредновањима каква прижељкује и потребује елегантна  фудбалска игра означити као мајсторски. Близу шеснаест хиљада бодритеља садашњег лидера у домаћем шампионату више него задовољно је напустило стадион.

Надања у могућност Партизанових победа и у наредним сусретима који ће се збивати на међународној арени, то јест уздања у квалитете клуба из Хумске улице, видно су порасла. (Минули дерби домаћег шапионата, игран 27. фебруара, био је у знаку премоћи Црвене звезде, гости су на стадиону Рајко Митић прилично глатко поражени са 2:0. Тиме су црно-бели свој и иначе негативан скор из свих досадашњих првенствених сусрета са Црвеном звездом учинили још слабијим. Но, фудбал, уосталом, и постоји због тога да би се утакмице добијале и губиле, те да би се тежње ка неким будућим победама непрестано наново будиле, неговале и снажиле.)   

Наравно да је сваком нашем заљубљенику фудбала, то јест спорта уопште, драго што су Партизан и Звезда у претпрошлој седмици надиграли своје иностране ривале и себи прокрчили пут за учешће у даљим такмичарским искушењима. Но – макар код старијих поклоника фудбалског лоптања – задовољство и орадошћење постигнутим ни издалека немају онакав интензитет какав је некада давно, пре више деценија, обавезно пратио такве и сличне победничке тренутке. Тако барем потписнику ових редова изгледа. Године су учиниле своје? То проговара старија животна доб са својим блазираностима и ошлајфованим спремностима за доживљавање већих узбуђења? Дабоме да – то је сасвим могуће – има и тога. Али посреди је и нешто сасвим друго. 

Partizan – Sparta, mart 1966. godine

Ми, студенти, од пре равно педесет и шест година, тв-пренос прве утакмице између београдског Партизана и прашке Спарте, игране 2. марта 1966. године у Прагу, пратили смо у Клубу студената технике, доле у сутерену капиталног здања ондашњих трију факултета (Електротехничког, Грађевинског и Архитектонског). Када се Мустафа Хасанагић – међу партизановцима, одмила Мујо – негде при почетку утакмице, по средини затрчао с неких двадесет и пет метара према шеснаестерцу, те, прешевивши којег од домаћих играча, са можебити шеснаестак метара, или пак однекле с пеналтика, жестоко одапео лопту тако да она у мрежи одседне негде надомак пречке, сав простор КСТ-а се затресао. Као да је наједном, у исти мах, поред зграде протутњало, и сав околни терен уздрмало, шест двоколних трамваја са линије број седам, седам трамваја са руте број шест и пола туцета тројки. Радост је потрајала кратко, Пражани су славили са 4:1. Били смо начисто покуњени. За реванш, који је предстојао кроз седам дана, Партизану нису давани нарочити изгледи.   

У среду, 9. марта 1966, стадион ЈНА, накрцан до последњег места (педесет хиљада гледалаца), током сусрета Партизан – Спарта избацивао је у околни простор такве наплавине одушевљења и усхићености да су њима морале бити преплављене и засуте стамбене четврти малне свег оног валовитог београдског рељефа са седам брда. Утакмица се играла после подне, при дањој виделици. Дан бејаше баш леп. Играче на терену и навијаче на трибинама штедро је обасјавало мекано мартовско сунце. Благи лахорац  је пиркао с Топчидера.

На успешне одбрамбене потезе Јусуфија, Михаиловића, Давидовића, Рашовића, Васовића… те, у навали, Бајића, Ковачевића, Хасанагића, Миладиновића, Пирмајера… људи из гледалишта су се узајамно тапшали по раменима и прсима, а током Партизановог серијала од пет комада постигнутих погодака грлили су се и љубили у образе – као оно, некада, када су се другови и другарице егзалтирано целивали за Нову годину.

Ето, то је остало у сећању као најупечатљивије. Та усхићеност, та безмерна колективна радост. Иначе, подаци од каквих се обично сачињава извештај са неке утакмице из памћења су избрисани. Чик да се опсетимо у ком минуту је пао први гол и ко га је постигао (мислим, ипак, да је госте начео Владица Ковачевић, негде при самом почетку меча). Ваљда негде на истеку пола сата игре Партизанове бебе су већ имале три постигнута поготка.

Šut Hasanagića i 4:0 za Partizan

Чик да сада знамо колико је тачно голова постигнуто у првом а колико у другом полувремену, те који је од Партизанових стрелаца гостима, пêтом по реду голчином, запечатио судбину. Зачудо, име бугарског судије Димитра Руменчева остало запамћено. Наравска ствар, запамћен је и податак да су по два комада забили Владица Ковачевић и Мустафа Хасанагић а да је један гол постигао неустрашиви везиста Велибор Васовић.     

А данас? Данас су фудбал, а и читава спортска лепеза – хтели ми то или не – нешто сасвим друго. Тачно јесте то да је фудбалски спорт и пре педесет-шездесет година већ увелико био професионализован. Био профи већ дебело. Али ни приближно у мери у којој је он то сада. Сада је то фудбалска индустрија. Сада је то предузетна сфера финансија и, по могућству, профитна грана. Притом, нажалост, све је мање и мање спорт (некакав спорт у класичнијем значењу те речи). Привредна бранша је то, која се зове фудбал.

Зашто би догађања у тој и таквој пословној сфери икога требало да нешто као силно занимају. Тим пре што за неку нарочиту фудбалску игру  и надигравање готово да места уопште и нема. Највише има ремпловања, повлачења за дрес, те цимања за фризуришку или за ушну шкољку, шакетања по лабрњи ту се находи колико хоћеш, а напретек је и дељења буботака по телу, обарања ривала на зелену траву, бесомучних спринтовања и очајничких убацивања – све у свему, огољеног и крутог извршавања тактичих задатака нема да зафали.

Зашто би икојег мислећег и иоле критичкије настројеног субјекта – а који, дабоме, никако није од оних који се на трибинама у зимска вечера свлаче до појаса, те између два укресивања пиротехничких средстава пију трипунданско пиво – иколико могао занимати баснословно “тежак” трансфер неког тренера или играча из клуба у клуб, или пак интересовати некакав поредак на табели.

Рецимо: два најбоља Звездина играча – а то су Иванић и Катаи – вреде седам, то јест четири и по милиона евра, док је Партизанов ас Здјелар на међународном тржишту достигао цену од “свега” три и по милиона. Спортисти, значи, имају траженост и прођу према ценовнику, с тим што их ипак не можемо третирати баш као, примера ради, некакву франшизу, производну халу, стовариште с некаквим материјалом, те као сток с извесном траженом робом, или пак онако их посматрати како економија третира, рецимо, основна или обртна средства.

Спорт је некада ипак био спорт. Као такав, готово да је  апсолутно прохујао. Сада се играчи надмећу у индивидуалним и тимским физичким перформансама и банковним рачунима. Сама игра је у редовима “струке”, готово па, постала дибидус ретроградан појам, представља непотребан баласт и рескир… свако слободније надигравање третира се као сваког презира достојна неодговорност…

Евентуална потрага за самом бити игре – малтене – постала је показатељ ничег другог до да је неодговорно сметнута с ума главна идеја професије – освајати бодове, то јест новце, па ма колико стегнутим и неразиграним начином се до тога двога долазило. Очигледно је да међу дрчнијим фудбалским бодритељима, а и међу стишанијим воајерима, још има оних којима тај данашњи фудбал није досадио. Много је оних који га (и) таквог уживају, прате и желе, то јест жудно га кибицују, доживљавају и проживљавају.

Нека. Сва прáва. Зашто би им ико тај њихов плезир ускраћивао.           

Братислав Бато Јевтовић                      

___________________________________________________