Državne subvencije za partijske filijale

Dosadašnja praksa nedvosmisleno je pokazala da javni sektor, javna preduzeća i ustanove, svaka vlast, bez obzira na njen ideološki bekgraund, od ponovnog uspostavljanja višepartijskog sistema u Srbiji doživljava kao izborni plen koji prevashodno služi da se zbrinu zaslužni partijski kadrovi, da se iz njega na najrazličitije načine izvlači novac za finasiranje političkih stranaka i predizbornih kampanja ali i da se zapošljavanjem u javnom sektoru formira koliko toliko stabilno biračko telo. Što sve skupa objašnjava činjenicu da uprkos brojnim najavama, predizbornim obećanjima, pa čak i propisima nijednoj vlasti ne pada na pamet toliko puta obećana depolitizacija i departizacija javnog sektora, što kako mnogi tvrde nije samo problem Srbije, već i većine ostalih država u regionu nastalih na razvalinama SFRJ.

Ovaj tekst je objavljen u sklopu projekta „Zajednički glas ZA slobodu medija“ koji realizuje deset lokalnih medija iz Čačka, Gornjeg Milanovca i Požege.

Kako objašnjavaju pojedini ekonomisti i politički analitičari željno očekivanu i mnogo puta najavljenu depolitizaciju javnih preduzeća nemoguće je sprovesti bez depolitizacije podele izbornog plena. Odnosno dok se pre nego se stavi tačka na dosadašnju praksu  koalicionih dogovora i sporazuma o tome šta kome pripada, a to kako sada stvari stoje niko zaista ne želi, jer se u vlast još uvek prevashodno ulazi da bi uzelo neko javno preduzeće ili ministarstvo. Što opet na drugoj strani isključuje depolitizaciju i demokratizaciju društva.

Siroti bogataši

Prema podacima portala Nova ekonomija javna preduzeća u Srbiji raspolažu sa 23 odsto ukupnog srpskog privrednog kapitala.

U Srbiji trenutno funkcioniše 549 javnih preduzeća na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Država je vlasnik i nekoliko preduzeća organizovanih kao d. o. o. ili a. D. (formalno nisu javna preduzeća), kao što su Državna lutrija, DIPOS, Koridori Srbije, JAT Tehnika, Prosvetni pregled, tri akcionarska društva izdvojena iz Železnice i još nekoliko manjih preduzeća. U javnim preduzećima je zaposleno oko 115.000 radnika (130.000 uz Telekom i RTS), odnosno oko 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih u privredi. Najviše ih ima na lokalnom nivou (lokalna komunalna preduzeća, pretežno vodovodi), ali to su uglavnom mikro (174) i mala preduzeća (260). Velika preduzeća zapošljavaju skoro 2/3 od ukupnog broja zaposlenih  u javnim preduzećima.

Javna preduzeća raspolažu ogromnom imovinom. Po bilansima poslovna imovina iznosi 2.573 milijarde dinara (oko 22 milijarde evra), a vrednost nepokretnosti 1.938 milijardi dinara (oko 17 milijardi evra) i to ne računajući Telekom, Aerodrom i Er Srbiju. U pitanju je ogromno bogatstvo – danas bi gradnja hidrocentrale đerdap koštala od tri do pet milijardi evra, a da ne govorimo o ostalim energetskim objektima u sastavu EPS-a ili o mreži beogradskog vodovoda i kanalizacije.

Međutim, iako raspolažu ogromnom imovinom i imaju monopolski položaj, javna preduzeća su 2019. godine poslovala (kumulativno) sa gubitkom od 574 miliona dinara. Ona ostvaruju samo 5,9 odsto od ukupnih prihoda srpske privrede, iako im poslovna imovina čini 16,3 posto od njene ukupne poslovne imovine. To pokazuje da se ogromna javna sredstva vrlo neefikasno i neracionalno koriste, odnosno da privatni sektor iskazuje neuporedivo bolje rezultate poslovanja – navodi se u tekstu Javna preduzeća – blago ili noćna mora, objavljenom na portalu Nova ekonomija.

Partije iznad države

Uvek kada se pomenu javna preduzeća i njihovo kao po pravilu “uspešno” poslovanje dolazi se u situaciju da se suočite sa svojevrsnim apsurdom i pitanjem kako je moguće da u Srbiji vladajuće političke partije imaju primat nad onim što podrazumevamo kao država. Drugim rečima kako je moguće da država kao vlasnik nema efikasnu kontrolu nad javnim preduzećima.

Iako raspolažu ogromnom imovinom i imaju monopolski položaj, javna preduzeća su 2019. godine poslovala (kumulativno) sa gubitkom od 574 miliona dinara. Ona ostvaruju samo 5,9 odsto od ukupnih prihoda srpske privrede, iako im poslovna imovina čini 16,3 posto od njene ukupne poslovne imovine. To pokazuje da se ogromna javna sredstva vrlo neefikasno i neracionalno koriste, odnosno da privatni sektor iskazuje neuporedivo bolje rezultate poslovanja

Pre sedam godina u okviru Ministarstva privrede formiran je sektor za javna preduzeća koji prati poslovanje 37 „republičkih“ firmi. To telo se nije pokazalo preterano delotvorno u kontroli javnih preduzeća, što nije ni čudo pošto ima samo desetak službenika.

– Partijski uticaj na poslovodstva javnih preduzeća se do sada pokazao kao najveća kočnica za njihov efikasni rad. Mada se još od pre pet-šest godina u javnosti najavljuje „korporativizacija“ EPS-a od toga do danas nije bilo ništa. Doduše, nije ni jasno šta bi se postiglo ako bi se EPS formalno korporatizovao – Telekom je organizovan kao akcionarsko društvo, ali vidimo da to nije uticalo na njegovo bolje poslovanje. Posebna priča je nepoštovanje Zakona o javnim preduzećima kada je reč o izboru direktora. U velikom broju javnih preduzeća ne sprovode se konkursi  za izbor direktora već preduzećima godinama upravljaju vršioci dužnosti, iako zakon eksplicitno ograničava da se u tom statusu može biti samo godinu dana, bez mogućnosti reizbora (EPS je najbolji primer – dva puta je raspisan konkurs a da nije okončan). Kada Vlada tako direktno krši zakone – nije ni čudo da javna preduzeća propadaju – objašnjava portal Nova ekonomija.

Nestručno rukovodstvo i ucenjeni radnici

Javna preduzeća raspolažu i upravljaju ogromnim resursima a osim toga imaju (najvećim delom) monopolski položaj, pa uprkos tome iz godine u godinu beleže gubitke, što takođe predstavlja svojevrsan apsurd budući da javna preduzeća, koja su svuda u svetu ekstraprofitabilna, dovedena su u ponižavajuću situaciju, pa kao na primer EPS dobijaju subvencije, dok Telekom i SDPR izdaju obveznice koje završavaju kod Narodne banke… Drugim rečima, umesto da bude motor privrednog razvoja sa velikim investicijama, javni sektor (izuzev izgradnje puteva) „kašljuca“ i jedva uspeva da obezbedi normalno funkcionisanje, a što mnogi poput profesora Ognjena Radojevića objašnjavaju kao posledicu loše kadrovske politike.

Stečaj – nepoznati pojam u državnom sektoru

Kao primer Radonjić navodi nekoliko havarija  u elektroenergetskom sistemu koje su po njemu direktna posledica prakse da se  umesto dokazanih kadrova, na ključnim mestima u javnom sektoru postavljali partijski ljudi.

– Osnovni problem je što se u EPS ne investira zbog čega se koristi sve više uglja koji je sve lošijeg kvaliteta, tako da se mnogo uglja koristi za malo struje, dok se, s druge strane, devastira životna sredina. Uopšteno gledano, isključivi cilj je da se iz javnih preduzeća izvlači novac kroz neregularne tendere i partijsko zapošljavanje. Vlastima su v.d. direktora potrebni da bi u praksu sprovodili sve nezakonite mehanizme i služili kao provodnik za izvlačenje novca iz javnih preduzeća. Njihov povlašćen položaj se ne dovodi u pitanje sve dok izvršavaju naredbe, a jedan od instrumenata koji obezbeđuje da se ove naredbe izvršavaju je upravo v.d. stanje. Na drugoj strani više od 100.000 radnika dolazi do posla kroz povremeno i privremeno zapošljavanje, najčešće preko agencija čiji su vlasnici bliski ljudima iz vlasti. Oni nemaju skoro nikakva radna prava, pa samim tim se suočavaju s velikom egzistencijalnom neizvesnošću i idealni su za ucenu. Tako se, umesto radnog, zakonom uređenog okruženja, kreira glasačka mašina koja počiva na ucenama, velikom nezadovoljstvu, nesigurnosti i siromaštvu – zaključuje profesor Ognjen Radonjić.