Imao je samo osam meseci i variolu, ali je preživeo

Zoran Bojović iz Čačka je marta 1972. imao svega osam meseci, smrtonosnu variolu veru i bio je otpisan. A onda se dogodio povratak otpisanog! Doktor s VMA Puniša Mijušković dao mu je svoju krv i to u petu, jedino mesto gde su mogli da ubodu od silnih krasta! Pobedio je sve loše prognoze!

Tog marta 1972. beba Zoran je ležao u prizemlju kožnog odeljenja čačanske bolnice zbog ekcema. S majkom, naravno. Istovremeno, na prvom spratu smešten je bio Latif Mumdžić (28), učitelj iz sela Dobri Do kod Tutina, koji je poslat iz novopazarske bolnice s čudnim osipom po telu. Tek kasnije, kad klupko užasa počne da se odmotava i kada epidemija variole vere bukne, a nesrećno Latif već bude mrtav (preminuo je 10. marta u Beogradu, odakle je prebačen iz Čačka), malenom Zoranu pojaviće se strašne ospe po čitavom telu. Dijagnoza je jasna – velike boginje!

– Priča je bila da smo nesrećni Latif i ja pregledani istim stetoskom i da sam tako dobio variolu – počinje priču za Kurir Zoran Bojović na pedesetu godišnjicu od izbijanja poslednje epidemije velikih Boginja u Evropi, koja je bila upravo u Jugoslaviji, a zvanično potvrđena, kako to kaže dr Ana Gligić, koja je radila analizu uzoraka, 16. marta u osam sati ujutru na Torlaku, kada svih osa uzoraka s Kosova budu pozitivni.

Majka Biljana i dana danas pamti svaki detalj drame:

– Početkom marta bili smo u bolnici zbog Zoranovog ekcema, izašli smo oko 10. marta. Ali, Zoran dobija temperaturu 24. marta, a mi se spremamo iz sela Brezovica, gde smo tada živeli, da idemo u ambulantu u Kaonu. Međutim, jedan seljak nam donosi ceduljicu na kojj piše da odmah moramo u bolnicu. Sreo je vozača bolnice, koji je pošao da nas uzme, ali put je bio loš i nije mogao stići, pa mu je ovaj napisao da se hitno javimo na kožno. Već tada je otkriveno da je onaj Pazarac imao varilou, pa su sve koji su u to vreme ležali na kožnom, tražili da stave u karantin.

I tako oni okrenu u kontra smeru i to autobusom!

– Jao, kad pomislim koliko smo ljudi mogli da zarazimo jer mi pojma nismo imali da Zoran ima variolu – priča Biljana.

I smeste ih ovaj put na prvi sprat kožnog odeljenja.

– I to baš levo gde je ležao i taj nesrećni Pazarac, možda smo bili i u njegovoj sobi. Tu sam ponovo primila vakcinu, ali mi se nije primila, pa su mi dali i hiperuimuni gamaglobulin. Inače sam primala vakcine protiv velikih boginja i kad sam bila beba i kad je trebalo u školu da krenem. Daju mi i lek marboran, otužno je, još u kesici kao šampon. „Lezite, vele mi, od ovoga je doktor pao“, al’ meni ništa nije bilo – seća se Biljana koja je sa sinčićem prebačena u karantin u motelu „Lovački dom“, gde je već bio infektolog pukovnik dr Puniša Mijušković, koji je s VMA poslat da gasi požar u Čačku.

Beba je sva bila osuta, nije se ni pomerala u krevecu.

– Koga god da pitam kako je, svi su mi govorili: „Mladi ste, imaćete još dece“. Strašno, pa mogu roditi i desetoro posle, ali to ne zameniti Zorana. Ali, verujete, nada me nikad nije napuštala iako mi je niko nije ulivao – priča Biljana, koja nije imala nikakav simptom variole, a imala je i svega 19 godina.

A onda je doktor Mijušković stupio na scenu. Kao vakcinisan već je imao razvijen imunitet. Sledi poslednji pokušaj spasavanja Zoranovog života.

– Dr Mijušković je rešio da Zoranu da svoju krv. Doneli su kesu s krvlju, ali nikako nisu mogli da mu daju jer nisu imali gde da ubodu od silnih krasti. Uspeli su u peti. Kad je Zoran dobio krv, dođe doktor i veli mi da ne smem da spavam, moram samo u Zorana da gledam. Al’ prevari me san pred zoru. A Zoran se u krevecu okrenuo, glava mu dole, noge gore. Kaže doktor: „Prošlo je najgore“. I stvarno, poče dete da se mrda, da jede… – Biljana će, dok Zoran kazuje:

– Dolazio i dr Lindner, eskpert SZO za zarazne bolesti, i rekao je doktoru Mijuškoviću da se uzalud trudio, mališanu nema pomoći. Ali, Bog je hteo drugačije! I sad volim da kažem da nije više Ahilova, nego Zoranova peta. Ali ova kontra od Ahilove. Već 2-3 dana pošto sa primio krv od doktora, kraste su počele da mi otpadaju.

Zoran je neki dan pre prvog maja te 1972. izašao kući, a skromni doktor Mijušković u izveštaju je napisao da je beba primila krv od osobe koja je imala imunitet, ne navodeći da je to upravo on!

Bojovići nisu zaboravili svog spasitelja. Redovno su pisali, čestitali mu praznike, što je i sam Zoran činio kada je porastao da zna pisati.

– Pored mojih bioloških roditelja, doktor Mijušković mi dođe kao drugi otac. Život mi je dao. Uvek je na pisma ljubazno odgovarao da je to bio njegov posao, dužnost, govorio o Hipokratovoj zakletvi, bio je vrlo skroman. To ga je možda malo i opterećivalo i nažalost, nikada se nismo upoznali. Preminuo je. Ali sada smo upoznali njegovu ćerku Natašu, poznatu novinarku, koja je napravila dokumentarni film o varioli veri – priča Zoran.

Doktor Mijušković počasni je građanin Čačaka zbog svoje požrtvovanost i borbe protiv variole. Bez reči je pošao da se bori protiv pošasti, ostavio dvoje malo dece kući, ćerka Nataša tek što je bila rođena. Uhvatio se u koštac i pomogao da Čačni pobede zlo.

A otpisani Zoran danas ima ćerku od 25 godina i sina od 22 godine.

– Zahvaljujući doktoru Mijuškoviću desio se povratak otpisanog!

Kurir.rs/Jelena S. Spasić