Novi broj časopisa „Gradac“: „Rusi će stići do Berlina“

Pod naslovom „Gvozde- na garda“ na dvestotinak stranica časopisa „Gradac“ (221/222) posvećenog rumunskoj misli i političkom i kulturnom životu između dva rata, koji je priredio Vladimir Dimitrijević, „čuju se uzvišeni glasovi uma, ali i krici onih koji su, zbog naopako shvaćenih ideja, ubijali i bili ubijani”.

Uz uvodne tekstove Dimitrijevića pred čitaocima je ogled Italijana Klaudija Mutija o četvorici mislilaca epohe bukureštanske renesanse. To su: Nae Jonesku, Mirča Elijade, Emil Sioran i Vasilie Lovinesku.

„Mi možemo postati tvorci najvažnijeg prevrata koji je ikada videla savremena Rumunija“, zabeležio je Elijade. Završio je u koncentracionom logoru Merkurja Čuk gde je pisao „Svadbu na nebesima“, nakon čega je prebačen u sanatorijum. U istom logoru boravio je Nae Jonesku gde je “postao centar otpora”. Ili otrovan ili je pretrpeo srčani udar, tek umro je u martu 1940.

„Gradac“ donosi i tekst, koji piše Julijus Evola, o osnivaču Legije Svetog arhanđela, vođi „Gvozdene garde“ (desničarski pokret, koji je delovao u Rumuniji između dva svetska rata, prim.aut.) Mihailu Korneliju Kodreanu. U susretu s njim Kodreanu mu govori da “u rumunskom narodu ima nečeg oronulog” i da je potrebna „korenita ob- nova“… „Umro bih od tuge ukoliko bi se, zbog neke izopačenosti sudbine, vizantijska kultura u budućnosti preporodila u Rumuniji“, piše Emil Sioran, a Elijade opisuje boravak iza rešetaka, u doba kada je Legija bila na udaru režima kralja Karola Drugog: „Mi smo se te 1938. godine nalazili u položaju koji će se pogoršavati i postati tipičan za Rumuniju i susedne zemlje. Možda smo se zato osećali tako progonjenima. To što se nama događalo bila je đavolska novina u rumunskoj politici, u toj truleži. Niko nije znao šta nosi sutra…“

Roland Klark se bavi odjecima ruskog Srebrnog veka u međuratnoj rumunskoj kulturi navodeći: „Zbog imperijalističke pozicije koju je Rusija kroz istoriju imala prema Rumuniji, ruska kultura nije bila prirasla srcima Rumuna, a uspon boljševizma pridao je ovoj pretnji još više opasnosti“. O dnevnicima koje je Mirče Elijade vodio u Portugalu, gde je bio u diplomatskoj misiji Antoneskuove Rumunije, piše Jon Zajnea, zaključujući da bi mnogi mogli da se čitajući iznenade: „U svom očaju, Elijade razmišlja da bi mogao da juri po celom Lisabonu i govori svakom Portugalcu kog sretne da će, u slučaju pada Rumunije, Rusi stići do Tegela“ (predgrađe Berlina).

„I niko neće moći da ih zaustavi!“

Jevrejski pisac, blizak najvažnijim rumunskim međuratnim intelektualcima, Mihail Sebastijan pisao je dnevnik, čije izvode donosi „Gradac“. Marta 1936. konstatuje da je moguć rat: „Moguće je da ću umreti ovog proleća u nekom rovu“. Rat, rat, rat: ljudi ne govore ni o čemu drugom Narednog aprila beleži dva zanimljiva događaja u Moskvi – protest protiv mađarske intervencije u Jugoslaviji, i pakt neutralnosti sa Japancima, uz opasku: „Rat postaje moguć, i to između Nemačke i Rusije!“ U junu je rat stvarnost: „Rat, rat, rat: ljudi ne govore ni o čemu drugom“, beleži, a poslednjeg dana 1941. konstatuje: „Ali živi smo. I dalje možemo nešto da čekamo“. Ubijen je četiri godine kasnije.