Retrovizor: Kako si?

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Kako si? Ovo svakodnevno i od silne upotrebe već izlizano pitanje, koje je svoj smisao izgubilo u zvuku izgovaranja, postavljaju nama i mi postavljamo drugima. Ponekad je zaista bitan odgovor, ali uglavnom nije.

Kako si?

– Uslovni refleks kulturnih normi u trenutku razgovora sa drugom osobom“ – kažu oni koji su stručni da objasne. Kako si? To pitanje u ljudima budi različite emocije i reakcije, u zavisnosti ko ih to pita i kakvog su raspoloženja u tom trenutku.

Ovaj tekst deo je projekta „Zajednički glas ZA slobodu medija“ koji realizuje deset lokalnih medija iz Čačka, Gornjeg Milanovca i Požege.

Ovih dana zovu nas neki nepoznati, za to precizno obučeni ljudi i postavljaju nam to pitanje ushićeno, sa iskarikiranim optimizmom u glasu. Kako ste danas??!!!  Većina, takođe izlizano i nepromišljeno, odgovori – dobro sam. A laže.

Jedan je kazao: ‘’Prvo, odakle ti ovaj broj, ja ti ga nisam dao, niti se sećam da smo se upoznali“.

Drugi: “Što me ne zva prošlog leta na šezdeset stepeni da me to pitaš? Ako mi znaš broj telefona, adresu, matični broj, onda moraš znati da teško podnosim vrućinu jer patim od visokog pritiska. Moraš znati da se Monopril plus doplaćuje 340 dinara i da u pakovanju ima 28 tableta. Dakle, nema za ceo mesec. To je savršeno smišljeno. Jer ako ti lekar prepiše jednu kutiju, a ni dan ne smeš da budeš bez terapije, drugu moraš da kupiš“.

Što ne pitaš kada ste poslednji put bili na moru ili u banji? Kada ste jeli sladoled? Koliko puta nedeljno na trpezi imate ribu, a koliko meso?  Koliko deterdženta za veš trošite mesečno? Koliki vam je u proseku račun za struju, za koliko se uveća u grejnoj sezoni i možete li da ga podmirite sa primanjima koja imate?  Koliko sati žedni, gladni i na kraju snage, čekate na pregled kod specijaliste, regularno zaposlenog u državnoj bolnici, i zašto ne idete u privatnu polikliniku u kojoj dotični ordinira ljubazniji no ikad.

Zovu li vas iz banke zbog opomene za neplaćenu ratu? Kako se osećate, kada u sandučetu ugledate plavi koverat sa smrtnom presudom  od nekoliko desetina hiljada dinara za neizmirene obaveze prema državi koja vas se seti samo kad treba da vas tuži. Koliko ste jadni kada vam stigne sms gde na početku upozorenja o neplaćenim telefonskim računima piše “ Poštovani…“.  A jadni ste jer vas samo tada, kroz tu reč poštuju. Nisu neljudi da odjednom napišu: “Vaš uređaj će biti isključen, zbog dva neplaćena računa“.

Što ne pitate: U kakvom je stanju vaš životni prostor? Kada ste poslednji put krečili, kada ste promenili tepih? Koliko vas košta popravka fena, da li molite Boga da se ne pokvari bojler, veš mašina, frižider… Zviždi li vam oko rasušenih prozora kad zaduva zimi ledeni severac? Peglate li usred noći po jeftinoj tarifi? Nosite li vunene čarape na ledenim stopalima jer  peć ne izduvava preko dana da ne troši struju, samo emituje toplotu i to kad sednete na nju. Negujete li starog, prebolesnog roditelja sa kojim ste zamenili uloge – nekada je on vama menjao pelene, sada menjate vi njemu… Koliko dece školujete? Kada ste bili u pozorištu, na koncertu, u bioskopu, restoranu?  Zašto se zgranete ako vas zovu na svadbu a nije vam ostao ni jedan ček da kupite poklon kome će se većina smejati.  Koliko dugujete prijateljima i komšiluku, jer od rodbine nikad nije bilo vajde. Da li vodite računa o oralnoj higijeni, koliko puta godišnje posećujete stomatologa? Uzimate li na crtu u lokalnoj piljarnici, pa platite kad možete, a uglavnom ne možete, jer u međuvremenu uzimate još dok se cifra samo  uvećava. Bili ste umeren pušač, sada ne pušite.

U vašoj kući nema piva, nema soka, paštete, sira, ajvara jer mu  treba puno ulja, nema keksa, čokolade, nema jogurta ni kajmaka. Ima samo mleka i hleba. Bajate poluosušene kriške su jako ukusne kad ih pokvasite i stavite u toplu rernu, kao da su tek pečene. Ma vi živite zdravo!  Svaka čast! Pasulj, krompir, tikvice, šargarepa, pa u krug. Bravo! Holesterol, znači, niste dobili od hrane, već od stresa  jer je neko prošle nedelje pržio šnicle, osetio se miris u vašoj dnevnoj sobi. Stresirate se što taj nezdravo jede…

Sam ću ja da se zapitam kako sam, ne treba ti to pitanje da mi postavljaš.

Evo sam se pitam: Koliko me truju mediji, koliko od mene prave idiota? Počinjem da sumnjam da li sam ispravan u glavu, jer novine i televizija govore jedno a ja živim sasvim drugačije.

Cela zemlja seljaka na brdovitom Balkanu se ujedini da skupi novac za lečenje deteta u inostranoj klinici, odvaja od ionako gladnih usta. S druge strane, neki ljudi piju vino od nekoliko hiljada eura.

Određeni sloj, koji se u pravo vreme našao na pravom mestu da radi pravu stvar i time utemeljio novo pravilo Svetog Trojstva, kupuje intimno rublje u Rimu. Moja šlofijanka se istegla skroz, sačuvaj Bože nekog zemljotresa da tako užasan moram da izletim iz kreveta da narod vidi u čemu spavam. Vozim se autobusom, kao i svi ostali socijalni promašaji, ili predratnim vozom jer su novi, sa palanačkih koloseka, povučeni u prestonicu. Jasno – stoka se uvek prevozila u vagonima, a gospoda u prvoj klasi. Mogao sam i peške kao Mile što je išao Lajkovačkom prugom u onoj pesmi.

Ni majci, ni ženi, ni sestri, ni prvoj komšinici, što mi katkad pričuva decu i pozajmi pirinač ili kafu, nisam kupio sparušeni karanfil za Dan žena. Da im odam priznanje što od tri pileća krilca naprave ručak za dva dana, što umeju da okrenu iskrzanu kragnu na košulji, što umeju da zamene lastiš, da ušiju dugme, da naprave krofne bez jaja, da dočekaju i da isprate svakog a da se ne osramote. Eto, nisam kupio ni cvet.

Ja sam invalidski penzioner. Državna komisija ne odobrava tako lako invalidsku penziju. Moraš da budeš skroz raspadnut da bi dobio taj prefiks – invalidski  koji sam po sebi govori da sam nesposoban za bilo kakav rad. Išao bih u nadnicu da sadim kupus, kupim krompir, berem kukuruz. Ali ne smem i ne mogu. Svaki fizički rad bi me onesposobio pa bi pao deci na ruke. Ionako sam im zagorčao život što ne mogu ništa da im pružim. Da se to desi, tog momenta bi, potpuno nehrišćanski digao ruku na sebe da im bar ja ne trujem ionako ništavne živote, bez perspektive, bez radosti.

A ti, što me danas zoveš i postavljaš mi to suludo pitanje, ti što me podsećaš da trećeg aprila izađem i glasam kandidata Štaba iz koga zoveš, samo me jedno poslušaj:  Do sledećeg zvanja, za nekoliko godina, imaš dovoljno vremena da mi javiš jesu li u Štabu, za to vreme, uspeli da izračunaju koliko je 17300:30. Prvo je moja penzija a drugo broj dana u mesecu. Pa kad narednog puta budeš pozvala ovaj broj, nemoj pitati kako sam, već ima li me, dišem li još?

Izvor: Cemaforum      Autorka: Danka Šušić

_______________________________________________________________________