„Konan iz Čačka“ igrao u NBA ligi

Радисав Ћурчић (Чачак, 26. септембар 1965), свакако је један од најуспешнијих кошаркаша из Чачка. Кошарком је почео да игра у млађим категоријама КК „Железничар” из Чачка код тренера Вукашина Спасовића и Милана Петронијевића. Са висином од 206 центиметара играо је на позицији центра. Већ 1980. са кадетима КК „Железничара” освојио је треће место на првенству Србије.

У први тим КК „Железничара” из Чачка ушао је са 17 година 1982. и одиграо четири првенства (1982-1985, 1986-1987), са паузом током служења војног рока. Чачански „Желе” је у то време играо Другу југословенску лигу (Прва Б лига). Ћурчић је током играња за КК „Железничар” постигао око 1.500 кошева. У источној групи Прве Б југословенске лиге у сезони 1986/1987 постигао је укупно 694 коша на 23 утакмице, просечно 30,2 по мечу и био је први стрелац лиге. Остало је запамћено да је против тима „Башкими” из Ђаковице те сезоне постогао чак 67 кошева. То је уједно била и последња утакмица коју је одиграо за КК „Железничар” из Чачка.

За разлику од већине познатих играча из Чачка, Радисав Ћурчић није из „Жела” прешао у КК „Борац” из Чачка, већ је отишао у љубљанску „Олимпију”. Оно што је занимљиво, Радисав Ћурчић није хтео да потпише уговор са „Олимпијом” док није платила договорено обештећење „Желу” из Чачка. Наиме, Чачани су до тада у веће клубове одлазили бесплатно. За „Олимпију” из Љубљане одиграо је укупно четири првенства у Првој југословенској лиги (1987-1991), на укупно 92 утакмице на којима је дао 1.397 кошева, просечно 15,2 по мечу. Тадашња „Олимпија” била је сасвим добар тим, јер је 1988. завршила на четвртом месту југословенске прве лиге, иза три сигурно најјача тима у Европи. Ћурчић је као играч „Олимпије” у сезони 1989/1990. бележио преко 20 поена по мечу, а био је и други скакач лиге са 8,3 ухваћених лопти по сусрету. Новинари су га због атлетских способност и физичког изгледа прозвали „Конан из Чачка”.

Управо у то време Радисав Ћурчић је постао и репрезентативац Југославије (1989-1991). Одиграо је укупно 38 утакмица за репрезентацију Југославије (од тога за Б репрезентацију седам мечева) и постигао 132 коша. Био је у саставу тима са којим је на Светском првенству у Аргентини 1990. освојио златну медаљу, што је један од највећих успеха југословенске/српске кошарке.

Био је то један од најбољих југословенских кошаркашких тимова икада, за кога су у Аргентини 1990. играли: 4. Дражен Петровић, 5. Велимир Перасовић, 6. Зоран Чутура, 7. Тони Кукоч, 8. Жарко Паспаљ, 9. Јуриј Здовц, 10. Жељко Обрадовић, 11. Радисав Ћурчић, 12. Владе Дивац, 13. Аријан Комазец, 14. Зоран Јовановић, 15. Зоран Савић; тренер: Душан Ивковић. Оно што је занимљиво, у екипи су била двојица Чачана, Жељко Обрадовић и Радисав Ћурчић.

Следеће 1991. Душан Ивковић није позвао Ћурчића на Европско првенство у Риму, а он је у веме распада Југославије своју клупску каријеру наставио у италијанском Удинезеу (1991-1992), за који је због повреде одиграо само седам утакмица и постигао 143 коша, просечно 20,4 по утакмици.

Радисав Ћурчић је једини кошаркаш из Чачка који је играо за НБА лигу. Наиме, после Италије отишао је у тим Далас Маверикса (Dallas Mavericks) у коме је играо у сезони 1992/1993. Одиграо је укупно 20 утакмица и постигао 58 кошева (2,9 по мечу). Ћурчић је у то време имао велики проблем, јер је сломио шаку у саобраћајној несрећи, што је пресудно утицало на игру. По његовим речима у то време европском играчима било је много теже да заиграју за било који НБА тим. Кошарка се у међувремену изменила, па и НБА, што би, по Ћурчићевом мишљењу, њему у данашњим условима обезбедило најмање седам или осам сезона играња у најјачој кошаркашкој лиги света.

После Америке вратио се у Италију у тим „Динамо” из Сасарија 1993-1994, за кога је одиграо 40 утакмица и постигао 759 кошева, просечно 19 кошева уз 12 скокова по утакмици.

Потом је отишао у „Макаби” из Тел Авива у коме је играо у сезонама 1994-1996, и освојио две титуле првака Израела (1995, 1996). Током сезоне 1994/95. имао је најбољи проценат шута у израелској лиги (67,9%).

Затим је једну сезону провео у турском прволигашу „Туборг Пилсенеру” из Измира (1996/1997), да би се опет вратио у Израел.

Одиграо је две сезоне у „Хапоелу” из Јерусалима (1997-1999). Током прве године играња за овај клуб просечно је давао 21,3, а друге сезоне 18,4 коша по утакмици. Уврштен је у најбољу петорку израелске лиге у сезони 1997/1998, а за најкориснијег играча проглашен је у сезони 1998/1999. Управо у сезони 1997/98. Ћурчић је имао и најбољи проценат шута у Евролиги (63,9%), на 16 мечева постигао је 284 коша, просечно 7,8 по утакмици. Радисав Ћурчић је у израелској лиги 1998/99. имао најбољи проценат шута, чак 67,9% и те сезоне био је МВП израелског првенства

Потом је поново отишао у Турску, где је за „Фенербахче” из Истанбула играо 2000-2002. године. Просечно је по мечу давао 15,3 коша уз 7,5 скокова.

Затим се поново враћа у Израел, у „Макаби” из Тел Авива у коме игра 2000-2002, када и окончава кошаркашку каријеру. У овом периоду са „Макабијем” је освојио два првенства (2001, 2002) и два купа Израела (2001, 2002). Са „Макабијем” је освојио и ФИБА Супролигу Европе 2001, када су у Паризу победили Панатенаикос (81:67) кога је те сезоне тренирао Жељко Обрадовић, а у тиму је играо Дејан Бодирога. Иначе те сезоне играна су два паралелна такмичења због сукоба ФИБА – УЛЕБ. У сваком случају Радисав Ћурчић је једини Чачанин који освојио најјаче европско клупско такмичење. Већ следеће сезоне Ћурчић је са „Макабијем” играо фајнал фор Евролиге, када је његов тим био четврти.

За 37 година престао је да игра кошарку и није се посветио тренерском позиву, иако је то планирао. Пресудна је била једна година паузе-одмора, после које се није враћао у кошарку.

Иако је по спортским резултатима (они су изузетни) Радисав Ћурчић свакако један од најбољих кошаркаша из Чачка, он у свом родном граду нема такав статус. Наиме, за град на Западној Морави увек је било важно да се после „Жела” игра у „Борцу”, потом и за неки београдски кошаркашки клуб, како би се стекао статус и слава. Ћурчић је имао сасвим другачију, особену коашркашку каријеру, која је трајала преко 20 година, што је само по себи реткост, посебно што је непрестано низао успехе. Они су на крају најбитнији, и што је најважније ипак нису заборављени.