Prvi košarkaš iz Čačka koji je igrao za reprezentaciju
Пише: Милош Тимотијевић, историчар |
Управо са тимом КК „Београд” Слободан Гордић је освојио неколико првенстава Југославије (1958, 1960, 1963. и 1964), као и два Купа Југославије (1960, 1962). Са својим клубом играо је и два полуфинала Купа европских шампиона. За ОКК „Београд” наступао је у периоду од 1954. до 1967. године (девет прволигашких и три јуниорске сезоне), док је 1965. провео на служењу војног рока у ЈНА. Иначе, из војске су га „извадили” да игра чувену утакмицу у Београду против Реал Мадрида у Купу европских шампиона. Пола године 1960. провео је као играч „Партизана”, али се потом вратио у стари клуб. На 156 прволигашких утакмица за ОКК „Београд”, постигао 2.296 кошева (14,7 поена по утакмици). Три пута био је трећи стрелац, три пута други стрелац, и једном први стрелац ОКК „Београда” (1966). Била је то екипа у којој су поред Кораћа играли Трајко Рајковић и Миодраг Николић, чувени репрезентативци из те епохе.
Слободан Гордић је први кошаркашки репрезентативац који је рођен у Чачку. Дебитовао је за репрезентацију Југославије 23. децембра 1958. године у пријатељској утакмици против Италије у Песару. За кошаркашку репрезентацију Југославије играо је у периоду од 1958. до 1966. године, укупно 113 утакмица и још четири меча за „Б” тим. Постигао је укупно 504 поена и још 22 за „Б” репрезентацију. Учествовао је на Олимпијским играма у Риму (1960) и Токију (1964), Светском првенству у Бразилу (1963), европским првенствима у Турској (1959), Југославији (1961), Пољској (1963), СССР-у (1965), медитеранским играма (1959), балканијадама (1959, 1961, 1962, 1963, 1964, 1966).
Освојио је златну медаљу на Медитеранским играма 1959. у Бејруту (Либан), сребрну медаљу на Европском првенству у Београду 1961, што је прва медаља коју је уопште освојила наша репрезентација на било ком ФИБА такмичењу, затим сребрну медаљу на Светском првенству у Бразилу 1963, што је такође прво одличје у овом такмичењу наших кошаркаша (победили су СССР и САД, али су изгубили од домаћина Бразила), потом бронзану медаљу на европском првенству у Вроцлаву (Пољска) 1963, и сребрну у Москви 1965. године. Освајао је и медаље и на свим балканијадама (пет златних и једна сребрна).
Био је учесник првих највећих успеха наше кошаркашке и великих „митских” утакмица, попут Европског првенства у Београду 1961. када су наши кошаркаши први пут играли пред 12.000 домаћих навијача, лили Светског првенства у Бразилу 1963. када су са домаћином играли пред 20.000 људи. Иначе, после повратка са овог такмичења на београдском аеродрому сачекало их је 30.000 наших навијача, што је био „невероватан” догађај за то доба.
Гордић је био актер и првих мечева наше репрезентација са најбољим тимовима САД. На Олимпијским играма у Риму 1960. Југославија није успела да освоји медаљу, али то је била прва олимпијада на којој је уопште учествовала наша репрезентација. Играли су и против тима САД из кога је касније у НБА прешло чак седам играча, међу којима је био и славни Оскар Робертсон.
Није то био последњи Гордићев меч са НБА играчима. После неуспеха САД на Светском првенству у Бразилу 1963, када их је добила и репрезентација Југославије, Американци су у нашу земљу послали кошаркашку „казнену експедицију” састављену од НБА звезда, како би демонстрирали своју спортску супериорност. Крајем маја и почетком јуна 1964. одигране су укупно четири меча америчких НБА „звезда” и комбинованих тимова у Југославији. Две утакмице игране су у Београду, а по једна у Загребу и Карловцу. У селекцији „Београда”, састављеној од играча из нашег главног града, играо је и Слободан Гордић против заиста великих америчких кошаркаша (Oscar Robertson, Bill Russell, Bob Pettit, Bob Cousy, Jerry Lucas, Tom Heinsohn, Tom Gola).
Успеси Слободана Гордића у репрезентацији и на клупском нивоу заиста су били велики, али то је требало потврдити и у родном Чачку. Остало је запамћено да је Гордић са ОКК „Београдом” у Чачку добио домаћи „Борац” 1966. године, када је дао 40 кошева. Те вечери Гордић је заправо „сам” добио „Борац”, играјући на позицији крила и углавом шутирајући „хорог” десном руком. У то време у ОКК „Београду” биле су допуштене и егзибиције. Гордић је тако умео да изненада шутне преко главе и повремено је и погађао, док је шут „хорог” из „корнера“ за њега био уобичајен.
Исте године Слободан Гордић је ипак одиграо је једну утакмицу у саставу чачанског „Борца”. Наиме у припремама првенство у лето 1966. у Чачку је гостовала америчка универзитетска екипа МИТ из Масачусетса. Чачани су играли доста добро, јер су Американци били доминантни, али је на крају „Борац” изгубио са минималном разликом (65:64).
Од 1967. Слободан Гордић није више играо у Југославији. Најпре је био члан француског кошаркашког клуба „Виши” (1967/1968) где је био први стрелац тима, потом се сели у Белгију где је играо за „Мехелен” (1968-1970), „Бател Мехелен” (1970-1972) и „Макаби Брисел” (1972-1976). Играо је и за екипу „Европе” у ревијалној утакмици против Реал Мадрида. Када је престао да се професионално бави кошарком наставио је да игра рекреативно у нижеразредним белгијским екипама, све до своје 53 године живота.
Слободан Гордић је од ране младости био посвећен кошарци, са чиме се није слагао његов отац Жарко, грађевински инжењер који је сматрао да његов син треба да заврши школу. Дешавало се да Жарко „упадне” на тренинг свога сина Слободана који због кошарке није имао времена за учење гимназијског школског градива. ОКК „Београд” је зато Слободану обезбедио и учење на приватним часовима, које је он упорно избегавао. Жарко је покушавао и да Слободану забрани одлазак на гостујуће утакмице због потребе да се посвети школи, али без већих успеха.
Међутим, у време када је Слободан Гордић играо кошарку у домажем првенству, потом и иностранству, плате нису биле такве да је могао да се обезбеди пристојан живот. Зато се у Бриселу већ 1973. запослио у предузећу „Grand Bazar“ (трговачки ланац). Најпре је радио као обичан неквалификовани радник (почео је од „нуле” по сопственим речима), да би после низа година и напредовања постао један од директора, и са тог места отишао у пензију 1996. године.
Остао је да живи у Белгији, где се и оженио и добио ћерку (ради као менаџер у „Икеи”) која је у младости покушавала да игра кошарку. Од ћерке има једну унуку и два унука. Повремено свраћа у Србију, Београд, па и у родни Чачак, мада ретко.