31. Меморијал Надежде Петровић

Trideset prvi Memorijal Nadežde Petrović pod nazivom „Gestovi – znakovi života“ se otvara u subotu 1. oktobra, a selektori ove kulturne manifestacije će biti Bojan Đorđev i Siniša Ilić, rečeno je danas našem portalu u toj kulturnoj ustanovi koja nosi ime ove velike slikarke.

Slika ,,More“  Nadežde Petrović je korišćena kao inspiracija za ovu smotru. Nakon obeležavanja dvostrukog jubileja – 60 godina Umetničke galerije  ,,Nadežda Petrović“ i 30. Memorijala Nadežde Petrović kao i velikog uspeha izložbe od pre dve godine, Savet Memorijala želeći da ga zadrži kao referentno mesto za moderne vizuelne forme, u razmatranju predloga za ovogodišnje izdanje odlučio se za koncepciju koju je predložio selektorski tim – Bojan Đorđev i Siniša Ilić sa čijim umetničkim stvaralaštvom je publika imala prilike da se upozna na izložbama prethodnih godina.

Savet Memorijala odabrao je predlog pod nazivom ,,Gestovi – znakovi života” želeći da pomeri granice kustoskih praksi u smeru razmatranja aktuelnih tema iz svih oblasti naših života – od političkih, ekoloških, umetničkih, socioloških, klimatskih do prelaza u digitalnu sferu, dakle  raznu aktuelnu problematiku, koja se odražava kroz umetničke narative, a polazeći od gesta prepoznatog na slici ,,More” Nadežde Petrović. Prema rečima selektora (…) ,,teme koje Gestovi, znakovi života predlažu idu preko nacionalnih i  regionalnih okvira postavljajući pitanja vezana za egzistenciju i razmatraju svet i društveno politički okvir kao mesto uzročno-posledičnih događaja koje gestovi otkrivaju i dekonstruišu.“ Tako se pitanje umetničkog gesta u ovom izdanju Memorijala kao „znaka života“ može razumeti kao egzistencijalno pitanje ali i pokušaj, možda na trenutak, suspenzije i stavljanja u drugi plan, lokalnih, atomizovanih tema, da bismo im pronašli mesto, prepoznali ih u panoramskoj slici društva.

Za više od šest decenija trajanja ovog svojevrsnog spomenika velikoj srpskoj slikarki na memorijalima je izlagalo preko 600 umetnika i umetničkih grupa iz zemlje i inostranstva a sarađivalo preko 150 kustosa, kritičara i teoretičara.

Tada će se, kako je rečeno izvesti nekoliko performansa na različitim lokacijama u gradu.

Gestovi, znakovi života, selektorski koncept

Svedočimo vremenu koje iz dana u dan preoblikuju zdravstvena kriza, društveni konflikti, krhkost tela i imperativi fizičkog izgleda, fragilnosti identiteta i određenost klasnom pripadnošću, klimatske turbulencije, patrijarhat i strukturno nasilje, rasizam i svet privilegija, telo kao resurs, eksploatacija, eksproprijacija i ekstrakcija, složene procedure rada i fizičkog kretanja na stalnoj ivici prekarnosti, prelazak u digitalnu javnost društvenih mreža, socijalna i fizička distanca, brojke i statistika, politička dezorijentacija i ometanje znanja, nepoverenje u jezik medija, nesigurnost u odluke da se bavimo umetnošću…

Teme koje Gestovi, znakovi života predlažu idu preko nacionalnih i regionalnih okvira postavljajući pitanja vezana za egzistenciju i razmatraju svet i društveno politički okvir kao mesto uzročno-posledičnih događaja koje gestovi otkrivaju i dekonstruišu.

Tako se pitanje umetničkog gesta u ovom izdanju Memorijala kao „znaka života“ može razumeti kao egzistencijalno pitanje ali i pokušaj, možda na trenutak, suspenzije i stavljanja u drugi plan, lokalnih, atomizovanih tema, da bismo im pronašli mesto, prepoznali ih u panoramskoj slici društva.

Ovo izdanje Memorijala Nadežde Petrović postavlja pitanje kakav je to umetnički gest, odlučan postupak, koji skreće pažnju na složenost tema, priznaje svoju melanholiju, depresiju i nedostatak snage za borbu, a u isto vreme demonstrira društvenu i političku kritiku, humor, vitalnost? Takav gest prisutan u umetnosti kroz istoriju prepoznajemo i na slici Nadežde Petrović More (nastaloj oko 1910) koja izražava snagu morskog talasa, mesto impulsa i umetničkog nerva, traga performativnog čina. Gest u slikarstvu, interpretiran performansom kao analitičkom ili kritičkom alatkom u istoriji umetnosti druge polovine 20. veka pa sve do danas, je gest koji nije samo vezan za izvedbu (performance), već i druge umetnosti, i zato ga pronalazimo istorijski u slici, skulpturi, tekstu umetnika podjednako kao i u izvedbi, akciji ili na pozorišnoj sceni. Gest takvog prepozavanja slike More je i polazišna tačka koncepta i izložbe.

Izbor umetničkih pozicija, umetnica i umetnika i kolektivnih radova koji će biti izloženi na 31. Memorijalu proširuje disciplinarnu određenost iz polja likovnih umetnosti na polje vremenskih i procesualnih praksi i performansa u užem smislu, upravo postavljanjem u odnos sa pojmom gesta – kakvi sve gestovi tvore izložbu? Kakvim se gestovima umetnost bori za sopstvenu relevantnost, kako daje znake opstanka i da li i na koji način omogućava, osmišljava ili poboljšava život? Koje to slike, objekti, performansi, akcije, intervencije, situacije postaju čitljivi gestovi vitalnosti, urgencije, komunikativnosti umetnosti?

Bojan Đorđev i Siniša Ilić

Pozicija umetnika kao selektora Memorijala potiče iz dosadašnje prakse Ilića i Đorđeva koja se ne odvija samo u disciplinarnim poljima likovne umetnosti, performansa i teatra, već i u polju saradnji i istraživanja kolektivnih umetničkih praksi. Siniša Ilić (Beograd, 1977.) likovni umetnik aktivan i u polju izvođačkih umetnosti, bavi se kroz različite medije društvenim fenomenima i mehanizmima istražujući forme rada, tenzija u društvu, nasilja i nestabilnih situacija. Bojan Đorđev (Beograd, 1977.) je pozorišni reditelj koji se u istraživačkim projektima bave pitanjima socijallističkog nasleđa i kapitalističke ekonomije. Među osnivačima su TkH-Teorija koja hoda (2001-2017), umetničko-teorijske platforme. Ko-kustosi su sa Majom Mirković srpske izložbe Radovi na sceni, na Praškom kvadrijenalu dizajna scenskog prostora 2019.

Inače, Nadežda Petrović je najznačajniji srpski slikar s početka veka. Iako je tematski ostala verna nacionalnom, stilski se potpuno okrenula savremenim tokovima evropske umetnosti. U odnosu na ostale naše umetnike išla je znatno ispred svog vremena – sigurno da je i to jedan od razloga što od svojih savremenika nije bila dobro shvaćena, a u jednoj tradicionalno patrijarhalnoj srpskoj sredini.

Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svetu, ali i srećnim okolnostima da se, početkom 20. veka, školuje i da poseti likovne centre Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim delom, u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se čak približava, tada još neafirmisanoj, apstrakciji.

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene, užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gde se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi četkice i široki i gusti, pastuozni, namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Volela je da slika portrete i pejzaže, a njen patriotizam ogledao se i u čestom izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela Srbije. Delo Nadežde Petrović, u celini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene žene – slikara sa Balkana. Školovanje u Minhenu, posete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, pa se njen opus može podeliti na nekoliko perioda.Tokom balkanskih i Prvog svetskog rata bavila se i fotografijom, kao prva žena ratni fotograf.