Nemar države: Da su Nadežda i Rastko Petrović živeli u Francuskoj

Kuća Rastka i Nadežde Petrović na Paliluli je legat o kome bi trebalo da vodi računa Narodni muzej u Beogradu. Ona, međutim,  propada više od 30 godina, prozori su uništeni, zidovi vlažni zbog prokišnjavanja. U zemlji busanja u grudi srpstvom državu nije briga za zaostavštinu  na kojoj počiva srpski nacionalni identitet.

Nekako istovremeno, mediji su javili da je u Parizu  bačena torta na Da Vinčijevu Mona Lizu i da u Beogradu više od 30 godina propada legat Nadežde i Rastka Petrović. Obe vesti su primeri odnosa države prema kulturnom nasleđu i stvaralaštvu.

Gospođu u invalidskim kolicima koja je sa ostalim turistima ušla u Luvr u nedelju čim se otvorio, niko nije primetio dok se nije približila Mona Lizi, ustala iz kolica i gađala je tortom. Uskoro se ispostavilo da je to prerušeni muškarac i da je aktivista koji je tim činom hteo da skrene pažnju na uništavanje planete Zemlje.

Ostaci torte su odmah sklonjeni sa čuvene slike, aktivista je priveden i odveden tamo gde treba i sve je bilo u redu, jer Mona Liza je još od 1956. zaštićena staklom. Luvr, dakle Francuska, štiti umetnička dela koja čuva, čak i od ovakvih  incidenata.

Porodičnu kuću Rastka i Nadežde Petrović na beogradskoj Paliluli poklonila je Narodnom muzeju 1967. njihova sestra Ljubica Luković, kao legat. Jedno vreme u  njoj je bio Spomen muzej Nadežde i Rastka Petrović, jedne od najvećih srpskih slikarki i jednog od najvećih srpskih književnika.

Poslednjih 30 godina ovaj legat je nebezbedan. Propada krov, prozori su uništeni, zidovi vlažni. Kuća je prazna, zato što su eksponati premešteni u Narodni muzej još 1986. godine kad je zbog prokišnjavanja postavka dovedena u pitanje.

Narodni muzej ćuti

Narodni muzej od ponedeljka nije odgovorio na pitanja „Vremena“ o ovom Legatu, a u telefonskom razgovoru nam je rečeno da je to Legat Ljubice Luković a ne Nadežde i Rastka Petrovića.

Prvo: tačno je da je Narodnom muzeju porodičnu kuću Petrovića poklonila naslednica Nadežde i Rastka, njihova sestra, ali s namerom da u njemu bude njihov legat. I drugo, ako Narodni muzej ovaj poklon ne vezuje za njih dvoje nego za njihovu sestru, da li ga to oslobađa obaveze da vodi računa o  njemu?

U jednom ranijem objašnjenu na novinarsko interesovanje zašto Narodni muzej dozvoljava da mu propada legat, rečeno je da su predmeti iz kuće porodice Petrović preneti u zgradu muzeja, da se najpoznatiji radovi Nadežde Petrović mogu videti u stalnoj muzejskoj postavci, te da iz svojih zbirki vrlo često pozajmljuju njene radove za tematske izložbe koje realizuju druge institucije.

Sve je to, naravno, i tačno i vidljivo. Ali činjenica da Narodni muzej vodi računa o radovima Nadežde Petrović, nema nikakve veze sa pričom o propadanju kuće Petrovića koja je, kao i njihovi radovi, deo legata koji im je poklonjen i poveren na čuvanje.

Šta (ne)radi država

Krovna odgovornost je ipak na državi. Kada je Narodni muzej dobio kuću porodice Petrović, ona je bila neuslovna. Kuća je revitalizovana, projekat  je uradio Milan Pališaški, i u njoj je 1975. otvoren Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića. Međutim, izbila je vlaga, postavka je sklonjena, a na kuću se zaboravilo.

Iz Narodnog muzeja su pre godinu i po dana najavili da će popravka ove kuće doći na red tek nakon Galerije fresaka,  uz napomenu da su upravo sanirali Muzej Vuka i Dositeja.

Niko, naravno, ne misli da Narodni muzej može sam, od svojih sredstava, da sanira bilo šta. Takođe, iako nismo bili u mogućnosti da proverimo, pretpostavljamo da je Narodni muzej tokom prethodnih 30 i više godina pokušavao da od države dobije novac za sanaciju svog legata, ali da je država imala preča posla.

Zaključak je da sve zavisi od kriterijuma po kojima Srbija određuje šta joj je važno a šta nije. Na primer, da li je to kulturna baština koju smatra identitetom srpskog naroda ili je to neki od promašenih projekata –  recimo proizvodnja kineske vakcine koja, moguće je, uskoro više nikom neće trebati. U Francuskoj su se odavno opredelili.