Свака четврта биљна врста у Србији има лековита својства

Стари Словени су против грознице користили пелен и кичицу, за истеривање глиста бели лук, ради чишћења рицинус, кукурек и дебелу тикву, а храст и нар зa зарастање повреда на кожи. А чиме бољке видају њихови данашњи потомци који такође верују лековитом биљу?

„Нана, камилица, хајдучка трава и кантарион су најчешће коришћене биљке у Средњебанатском, Шумадијском и Златиборском округу, као и на простору Пчиње, Суве планине и Куршумлије. То указује да су ове врсте широко заступљене и да је становништво Србије упознато са њиховим фармаколошким дејством”, наводи група истраживача Универзитета у Крагујевцу. Они су до ових података дошли спроводећи, за потребе свог рада, од октобра до децембра прошле године анкету која је обухватила 79 испитаника из три поменута округа. Обухваћени су испитаници од 35 до 75 година, две трећине су жене, а 58 одсто учесника у анкети су факултетски образовани. Једно од питања било је које биљне врсте најчешће користе у лечењу. Поменули су укупно 63 врсте, напомињући да их употребљавају углавном због бољки у дисајним путевима и стомаку.

Иначе, Србија је један од 158 центара светске разноврсности са изразитим богатством биљака – око 3.730 врста, од којих 874 има лековита својства. Између 60 и 80 одсто светског становништва користи лековите биљке за лечење и спречавање болести, а то су и даље најјефтинији природни извори заштите.

Међутим, како укузује група истраживача с крагујевачког универзитета која се бавила овом темом, традиционално локално знање о медицинској употреби биљака се све брже заборавља јер се и данас преноси усменим путем. Зато је циљ овог истраживања управо заштита података о локалној употреби биљних врста и њихово преношење на будућа поколења.

Уосталом, тако је и Херодот први указао на везу грађења пирамида и црног и белог лука који су се, према запису на пирамидама, користили у исхрани градитеља како би имали снаге за тежак рад. Обе врсте лука, због лековитости, прерасле су у свете биљке а главице су као дарови стављане у гробнице краљева.

Због јаке ароме коришћени су и за терање духова, мада њихова лековита моћ, али некад се то није знало, почива на дезинфекционим и антибиотским својствима сумпорних једињења.

Само, није сваки цвет за лек, јер са ливада потичу и веома јаки бојни отрови. Тако су рецимо бобице велебиља изузетно опасне по здравље. Њима је, додуше случајно, у бици код Пирне 1813. године отрован читав гарнизон француских војника. А ливадску отровницу мандрагору, због њеног страшнога дејства, Шекспир је описао и у чувеној трагедији „Ромео и Јулија”.