Živimo na selu, a nemamo ništa

Našu prvu priču o tome kako je biti mlad a živeti na selu, započinjemo pismom koje smo dobili od jedne mlade žene koja živi na selu. Svejedno kom čačanskom selu, sva su ista kad je život mladih na selu u pitanju.

Evo njene priče:

Živim u jednom malom selu nadomak Čačka, ispod planine Jelice. Selo je 10 kilometara udaljeno od grada, ali je istina takva da se čini da živimo u „modernizovanom,“ 19. veku.

Selo nema prodavnicu i nema autobusku liniju. Mi koji živimo na kraju sela, od autobusa i prve prodavnice udaljeni smo od 4-5 kilometara. Deca isto toliko do škole, obdaništa, ambulante. U ovom selu žive veliki i pravi srpski domaćini. Svojim radom bore se da imaju automobile, kako bi lakše stigli do grada, radnih mesta, prodavnice, decu odvezli do obdaništa ili škole.

Koliko god je ovde zdrava porodična sredina, radni i vredni ljudi, čuvari svojih domaćinstava koji ne dopuštaju da napuste svoje domove i lociraju se u gradu, toliko grad nije zainteresovan za ovo selo.

U predelu gde ja živim, okruženi smo planinom Jelicom, šumom, bez uličnog osvetljenja, bez seoskog vodovoda koji bi mogli da koriste svi stanovnici. Kapacitet je mali. Ko se priključio na seoski vodovod, taj nema problem sa vodom, mi koji to nismo, jer smo kasnije osnovali svoja domaćinstva ovde, koristimo bunare i borimo se sa letnjim sušama.

U toku prošlog leta, kroz selo je sproveden gas. Niko od meštana nije znao šta se i zašto kopa, pa tako nisu bili ni pitani da li im taj gas treba. Domaćini imaju svoje šume, gajeve, iz kojih koriste svoj ogrev, tako da je nepotrebno bilo investirati u sprovođenje gasa.

Problem sa vodom je mnogo veći, ali grad Čačak nije imao sluh da sprovede gradski vodovod i potrebnu kanalizaciju. Neko se okoristio uvođenjem gasne instalacije kroz selo. Roditelji se bore da se uvede školski autobus za decu, ali i to ide jako teško. Mi koji nemamo svoj automobil, a nismo toliko imućni da koristimo taksi, jer cena taksija je kao i autobuska karta Čačak-Beograd, koristimo svoju obuću koja nam je jedino „prevozno“, pešačko sredstvo do prve prodavnice ili autobuske stanice.

Otići do prodavnice, preći od 4-5 kilometara i vratiti se do kuće, potrebno je 2 časa i preći 8-10 km u oba pravca. Staza pešačenja je uvek ista, ali naše godine se menjaju, time i teskoba pešačenja.

Prolazila sam prošle zime od Čačka do Novog Sada i zaparalo mi je dušu kad sam videla koliko sve šljašti novogodišnjim ukrasima, pa su i ulične bandere ukrašene kroz Beograd i pitam se da li za gradove ima, a za sela nema osim truda da se ona unište.

Projekat „Beograd na vodi“ je pompezan, ali srce Srbije ostaje bez arterije i prava na kucanje i življenje.

Tekst je u sklopu projekta „Biti mlad, a živeti na selu“, koji je sufinansiran iz budžeta Grada Čačka kroz Konkurs za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Čačka. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.   

_____________________________________________________