Prethodni članak
Заборављени кошаркаши Чачка: Ранко „Ћопица“ Бугарчић (1941-2021)
| ПИШЕ: Милош Тимотијевић, историчар |
Ранко Бугарчић звани „Ћопица” (9. септембар 1941 – 15. август 2021), играо је на позицији високог крила, повремено центра, и остао упамћен као кошаркаш који је све решавао техником и интелигенцијом, а не снагом.
Бугарчићи су пореклом из села Кулиноваца поред Чачка и славе Светог Николу. Десимир Бугарчић се између два светска рата преселио у Чачак, у део града који носи назив „Циганмала”. Радио је као столар у Задрузи „Будућност”, после рата „Југославији”, „Сими Сараги” и Школи ученика у привреди, где је предавао ученицима. Са супругом Миланком, из фамилије Велисављевић из Атенице, добио је синове Ранка (1941) и Бошка (1946). Детињство су провели у свом крају, заједничком дворишту са комишијама, што је створило пријатељства до краја живота. Као сви други „Циганмалци” и Ранко је до краја живота остао везан за свој крај града, који је ритуално обилази при сваком доласку у Чачак, од кафане „Цар Лазар”, до кафане „Пролетер”.
Основну школу и Гимназију завршио је у Чачку, и као одличан ђак добио многе награде. Кошарку је упознао на „Желовом” игралишту почетком педесетих година XX века док је једном приликом са братом чекао мајку да им купи ципеле. Касније су често преко кукурузишта одлазили од куће да би са вршњацима на „Желовом” игралишту играли кошарку (али тек када старији окончају своје утакмице) која је већ тада у Чачку имала велику популарност.
Убрзо је постао члан јуниорске екипе „Борца”, да би од 1958. играо за сениорски тим, у време када је тренер Миољуб Боле Денић подмладио екипу. Носиоци игре и даље су били Мићо Ковачевић и Бранко Цицварић уз Слободана – Боба Стефановића и Ђорђа – Јарета Милошевића и нешто млађег Слободана – Цоњу Копривицу којима се убрзо прикључио Ранко – Лаћо Трипковић. Међу млађе играче спадали су Ранко „Ћопица” Бугарчић, Брацо Драшковић, Никола Јековић, Стојан Качар, Светомир Ћерамилац „Свето – Дивљак” (касније много познатији као дугогодишњи рукометаш београдске „Црвене звезде”), као и Никола „Рокли” Мишовић, који је на кратко прешао из „Железничара” у „Борац”, па се потом поново вратио у „Желе”. Био је то тим „Борца” у који је потом ушао и Радмило Мишовић, а из „Жела” дошао и Љубомир Радивојевић „Шаја”, што је екипи дало сигурност неопходну за планирани повратак у Прву савезну југословенску лигу, такмичење које је по „природи ствари” припадало Чачанима, који су већ тада своју варош доживљавали као „град кошарке”.
Због обавеза на школовању у Београду где је уписао Правни факултет, Ранко Бугарчић већ 1960. није играо за „Борац”. После факултета се оженио са Јеленом Филиповић, чији је отац био пореклом из Добоја. Са супругом и сином Зораном (1965) из Београда одлазе у Добој, где је Ранко добио посао. У том периоду је за добојску „Слогу” две године играо у Босанско-херцеговачкој лиги. У Добоју се родио и млађи син Миленко (1968). Потом се на кратко са породицом вратио у Чачак и добио посао у Општини и одмах укључио у рад КК „Борца”. Потом се дефинитивно сели у Београд где је у многим спортским форумима (КСЈ, КСС, КСБ) био неформални „кошаркашки амбасадор” Чачка.
Професионална каријера Ранка Бугарчића била је веома богата. Годинама је радио у савезним и републичким органима СФРЈ и СРЈ. Највише у Кабинету председника Југославије Јосипа Броза Тита у последњој деценији његовог живота, потом је био директор Меморијалног комплекса посвећеног Титу („Бели двор”, комплекс у Ужичкој улици, Меморијалног центра Ј.Б.Тита), директор Музеја историје Југославије. Имао је функције у Кошаркашком савезу Београда. Био је члан Извршног одбора и председник Пропагандне комисије (1975-1976), Генерални секретар (1977-1978), секретар Председништва КСБ (1979). После пензионисања био је делегат КСБ.
Млађи Ранков брат Бошко Бугарчић такође је играо кошарку, као и Ранков млађи син Миленко који је прошао све селекције КК „Партизан”, укључујући и први тим. Ранко Бугарчић преминуо је у Београду 15. августа 2021. где је сахрањен.______________________________________________
cuci ,igrao,skakao ,upoznao loptu ajde bre koga briga sa ove naucnike 🤣🤣
Po biografiji, ovaj covek je jedan od ljudi koji su obelezili kosarku Jugoslavije, a poticu iz jednog malog grada. Clanak poput ovog, kao i o drugim „zaboravljenim“ kosarkasima tog vremena je sasvim ok. Zar zbilja ima potrebe za ovim glupim komentarom? Sta je Sveto postigao u zivotu, pa je ovako frustriran, odnosno sta nije postigao?
Stvarno dosta tih naučnika, gde ih samo nalaze.
Bio dobar covek i igrac…
Dobar komunista….
Bio je jugosloven i istaknuti komunista.
Nekada se za utakmice FK Borac tražila karta više, onda je nažalost na čelo grada došao Milun xxxxxxx Todorović i klub se ugasio…