Pravi heroji Srbije koje je država pustila niz vodu

Dete moje, ustajem sa izlaskom sunca, a ležem kada se na nebu pojavi mesec, kaže za Nova.rs poljoprivrednik Mile Jontulović iz Rakove koji ima vinograd, baštu, ali i stoku.

– Moj radni dan počinje u pet ujutru, a nekada i pre toga. Imamo vinograd površine pedesetak ari, a ja i Milijana, uglavnom, sami brinemo o svemu. Kćerke se poudavale, jedna u Beogradu, druga u Čačku, razumemo i njih jer imaju svoje poslove, veliku decu, pa najčešće sami moramo sve da odradimo – priča Mile.

Mile i Miljana su pravi heroji, oni znaju šta je težek život za koru hleba. Njihova priča će i onima koji se pitaju zašto poljoprivrednici u Srbiji protestuju sve objasniti i predočiti sve muke srpskog seljaka. Oni su istinski heroji Srbije, koje je država nebrigom i potkradanjem bacila niz vodu.

Oko vinograda, nastavlja dalje, ima poprilično obaveza. Treba pokidati zaperke, prskati, frezerisati, okopavati, rezati, to su velike muke, objašnjava naš sagovornik.

– Najgore jer je sve od hemijskih preparata poskupelo. Cene su otišle skoro 200 %. Ja imam osamdeset godina, moja baka sedamdeset, a jedino primanje je moja poljoprivredna penzija koja iznosi oko dvanaest hiljada dinara – kaže Mile.

Urkos godinama, on uzgaja i krompir, paradajz, papriku, luk, kako bi se nešto pojelo i ostavilo u zamrzivač za zimu.

– Volim i kada dođu deca sa unucima da pružim i njima ono što im treba. U gradu plate nisu dovoljne ni da oni kupe sve potrepštine, pa se ja i moja Milijana trudimo da pomognemo koliko možemo – objašnjava on.

Donedavno su imali nekoliko krava, a sada su ostali sa dve, ali predaju mleko.

– Predajemo mleko, a za litar domaćeg ne možemo da kupimo ni pola litra obične flaširane vode jer nam plaćaju oko trideset dinara – nastavlja priču Milijana.

I ona je ostarila, a kako kaže, kosti bole i sve je manje snage u staračkim telima.

– Moj život je štala, kuća i njiva. Obraduju me deca kada se skupe ovde pa se družimo, ali to se dešava kada su na godišnjim odmorima. Treba ustati rano, spremiti doručak, otići u štalu, namiriti svinje, ovce, pa tek onda otići u baštu i vinograd – ispričala nam je Milijana.

Sve to, naglašava, zahteva mnogo snage, a, kako napominje, više ni dobar radnik za pomoć ne može da se nađe.

– Sine sva mlada deca su otišla u gradove ili u inostranstvo. Od petnaest kuća u samo tri doma ima mladih. Vide oni da od ovog našeg seljačkog posla nema apsolutno nikakve vajde. Pa što bi se moje dete vratilo u selo, kada ima stan u Beogradu i sigurnu platu jer je, na sreću, zaposleno u javnom preduzeću. Mi seljaci gledamo samu u nebo i u zemlju – priča nam ova baka.

Prema njenim rečima, i ove godine ih je grad zakačio, pokidao na pojedinim mestima protivgradnu mrežu, pa je i kvalitet grožđa neizvestan.

– Mi imamo „Muskat hamburg“ i još jednu italijansku sortu belog grožđa. Pravimo vino i rakiju, a to zahteva dodatan fizički napor – priča Milijana.

Da ne bismo plaćali radnike, deca se uklope sa godišnjim odmorima i pomažu nam u berbi, kažu u glas ovo dvoje staraca.

– Vino je gospodin. Traži da se pazi, mazi, neguje i pre spravljanja ovog napitka. Kada se ocedi grožđe zahteva kontrolu kvaliteta vrenja, skladištenja i kada dođe pravi momenat onda pravimo vino. Prodajemo ga, ali i to su mali novci – kažu Milijana i Mile.

Od grožđa prave i rakiju koju treba ispeći, prepeći, obezbediti adekvatnu ambalažu, pa tek onda prodati, ističu ovo dvoje staraca.

Novac uzimaju od poljoprivrede od septembra do januara, a ostatak godine je samo ulaganje u poljoporivredne kulture. Ipak, u ovoj kući vlada divna atmosfera. Baka Milijana i deda Mile se vole kao prvog dana kada su se upoznali.

– Ne znamo da li je to ljubav ili navika.U braku smo 54 godine i uspevamo da, zahvaljujući našoj dobroj deci i unučićima, prebrodimo sve prepreke. Oni su razlog za život, rad i istrajavanje u ovom poslu – zaključuju ovaj divan par.

Izvor: Nova.rs  Foto: Lj. Sokić

__________________________________________________