Poligamija nije veroispovest

Пише: Симо С. Стокић

Поставља се основно питање приоритета и јаче правне снаге верских у односу на световна правила у погледу заснивања више бракова, тзв. полигамије у оним верским заједницама које то дозвољавају? Да ли већу правну важност има Породични закон Србије, или шеријатска правила која се односе на брачне односе припадника муслиманске вероисповести? Неке муфтије имају и више жена о чему се јавно прича и то нико не демантује. Чак се то и оправдава остваривањем верских права. Ово пишем инициран  текстом у дневном листу „Политика“  у рубрици „друштво“ под насловом „Вишеженство муфтије Зукорлића“ од 04.07.2015. године.

Ако је нашим законима забрањена ПОЛИГАМИЈА (вишеженство) које се уређује и нормира једним посебним Породичним законом, питање је како се преко других закона то право изиграва? Врши се проста замена теза, па се преко слободе вероисповести изиграва јасна норма о забрани полигамије. Забрана вишеженства има своје дубоке разлоге социјалне природе, а превасходно због заштите и стварања хармоничне породице као једном од главних стубова друштва. Брак и ванбрачна заједница су изједначени и немају никакву корелацију са начином остваривања вероисповести, јер је право на вероисповест посебно право, а право на брак је друга врста права. Шеријатско право које дозвољава вишеженство тиме не уређује веру и вероисповест, већ начин живота њених припадника. Дакле, шеријатско право може да уређује и друге грађанске односе, као што и уређује, па све то не можемо стављати у „кош верских права и слобода“. Не постоји ни један разлог који може оправдати полигамију у нашој држави, а посебно не онај који се позива на вероисповест и припадност одређеној верској групи. Једна од муфтијиних супруга је изјавила да тиме што је друга његова жена, тиме не чини никакав ни правни ни морални прекршај. Наводи да је брак закључен у џамији, не и код матичара, а њена вера то дозвољава. Тиме се наводи она, остварује верска слобода а не крше се световна правила. Да ли је то тумачење тачно и дозвољено?

 Норме о забрани полигамије су когентне норме, нису диспозитивне да би се могле подводити под верска правила. Вероисповест се не остварује кроз вишеженство и брак, то јест ванбрачна заједница није верско право. Забрана склапања брака, или живљења у недвосмисленој ванбрачној заједници на транспарентан начин јесте директно кршење позитивне норме и мора бити на одговарајући начин санкционисано све доткле док постоји та својеврсна забрана. Толерисањем таквих ванбрачних заједница врши се директно кршење закона од стране и оних надлежних органа који су дужни да успоставе примену  императивних норми. Најбољи пример важности норми и прописаног понашања можемо видети и преко примера неких других верских заједница чија правила нису правне норме. У нашим манастирима је прописана „послушност“ искушеника у односу према игуману манастира. Чак и када би искушеник учинио нешто више и боље за манастир, то није дозвољено ако није тако наређено и ако за те послове није добијен благослов. Десило се једном искушенику да је добио налог да свакога дана сто пута у себи изговори једну молитву. Он је био „вредан“ па је обавестио игумана да је свакога дана ту исту молитву изговарао двеста пута, мислећи да је тиме учинио добро дело. Игуман му рече да то није добро, јер тиме избегава послушност као једно од основних начела манастирског живота. Ту се искушеник понашао самовољно, без обзира што је својим делима вршио радње које су позитивне за ту верску заједницу, али чак ни то није дозвољено. Дакле, свака заједница има своја правила поступања, па свако кршење норми те заједнице доводи до прекршаја тих норми понашања. Према томе, ако неформалне друштвене групе траже примену својих правила чак и у случају када је понашање корисно за ту друштвену групу, онда је потпуно јасно да држава има право да прописује брачне односе и односе у породици, па такви витални односи једнога друштва не могу бити препуштени верским заједницама и њиховим правима, која не могу искључити принудне норме у погледу броја брачних партнера. Брачни и ванбрачни односи нису верски, чак напротив.

Симо С. Стокић, дипл. правник

________________________________________________________________________________