Prethodni članak
Studentska peticija protiv odlaska u Potočare
Objavljeno 04/07/2015
Preko 2.000 studenata potpisalo je peticiju protiv odlaska davnih predstavnika Srbije na Komemoraciju u Potočare, gde će se obeležiti godišnjca tragičnih događaja u Srebrenici. U prilogu saopštenja dostavljen je spisak sa imenima 2.000 studenata i nazivima fakulteta na kojima studiraju.
Поштоване колегинице и колеге, драги пријатељи,
Желели бисмо да искажемо велику захвалност свима који су нас подржали у досадашњој акцији, нашој борби за истину и правду о свим жртвама Сребренице и околине. Суочени са покушајима демонизације Србије и српског народа, ми као представници њене младости и академске заједнице, осећамо потребу да искажемо свој став у овом изузетно важном питању за нашу будућност. У писму председнику Републике Србије и председнику Владе Србије од 23. јуна 2015. године навели смо разлоге због којих смо им упутили молбу да не иду у Поточаре 11. јула ове године. Уверени да представљамо и глас апсолутне већине српског народа, замолили смо их да од Русије затраже вето у Савету безбедности УН на британску резолуцију о Сребреници, која наноси немерљиву штету свима нама и никако не доприноси побољшању међунационалних односа на подручју бивше Југославије, већ напротив, продубљује поделе и подгрева мржњу. Десет дана касније, можемо само констатовати да смо још чвршћи у својим уверењима да би одлазак државних представника Србије на овај најављени скуп, као и евентуално усвајање британске резолуције о Сребреници оставило трајне последице по будуће српске нараштаје, као и на наш однос према себи, својој историји, култури и идентитету.
Током трајања наше акције доживљавали смо бројне нападе са разних страна, што из Београда, што из окружења. Бројни медији, тзв. “невладине организације”, као и појединци из нашег јавног живота упућивали су нам негативне коментаре, критике, па и увреде, сматрајући да наша акција “не доприноси помирењу у региону”. Неки од њих су ишли толико далеко да су нашу акцију назвали “фашистичком играријом”. Актуелни градоначелник Сребренице назвао нас је “групицом”. Ми смо све ово стоички и достојанствено поднели, чувајући углед, како нас лично, тако и наших факултета. Да бисмо показали да представљамо аутентичан глас српске младости, овога пута јавности доносимо списак од 2.000 студената са свих универзитета у Србији, Црној Гори и Републици Српској који су својим именима и презименима јавно подржали нашу акцију. Такође, треба истаћи да је њу подржало велики број наших колегиница и колега у расејању, којима дугујемо посебну захвалност и поштовање.
Сматрамо потребним обавестити јавност да ћемо у среду, 8. јула 2015. године Влади Србије предати наш апел са свим његовим потписницима, у нади да ће нас њен председник примити и пружити прилику да образложимо своје ставове.
Сви који то желе могу се прикључити петицији тако што ће своје име и назив факултета послати на једну од следећих адреса:
studentizaistinu@gmail.com https://www.facebook.com/StudentiZaIstinu
Није крај – настављамо акцију!
Prilog istini o događanjima u Srebrenici tokom ratnih sukoba
Izvor: Vlada Republike Srpske Krajine u izgnanstvu Napomena: Tekst sadrži uznemirujući sadržaj
Karta proboja – klikni za uvećanje
Evo ti još jednom najkraće moguće opis dešavanja u Srebrenici, uz napomenu da je sve što piše dokazano tzv. materijalnim dokazima i ne spori niti jedna strana da se upravo ovako desilo ali niti jedna neće to javno da objavi.Tekst sam ranije slao na više adresa pa ti isti proslijeđujem, samo napominjem da je Naser Orić napustio Srebrenicu nekoliko dana prije nego su je srpske snage napale, pa ova frka oko njega ne može biti iskrena kao da se sačuva neko ko je branio Srebrenicu od Srba jer on to nije. Očito se radi o odbrani zločinca kako mui se ne bi sudilo i tako saznala istina o muslimanskim zločinima u Srebrenici.
Obzirom na pojačane aktivnosti muslimanskog lobija da zloupotrebe stradanja srebreničana krajnje je vreme da se kaže istina o
tome kako su i gdje stradali muškarci iz Srebrenice 1995. godine. Srbi nemaju nikakvog razloga da kriju istinu o Srbrenici pa mi nije jasno
zašto ni nakon 20 godina niko neće da ispriča što se tamo stvarno desilo.
Istina je da su dva mjeseca prije napada srpskih snaga na Srbrenicu pripadnici 28. divizije ABiH iz zaštićene zone Srebrenica svakodnevno
izvodili divrezantska dejstva na području pod srpskom kontrolom i uglavnom ubijali ponekog srpskog civila ili minirali ili zapalili po
neki objekat, sve u cilju odvlačenja i slabljenja srpskih snaga oko Sarajeva gdje su muaslimanske i hrvatske snage u to vreme planirale veliku ofanzivu.
Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu muslimanske snage nisu pružilenikakav otpor već su prije toga poslali cjelokupno civilno stanovništvo žene, djecu i starce u Potočare gdje je bio smješten holandski bataljon UNPROFOR-a, a pripadnici 28.divizije, njih oko 5.800 i isto toliko civila krenuli su iz mjesta Šušnjari u proboj prema Tuzli. Ovu kolonu srpske snage otkrile su tek sutradan i četiri dana vodile borbe sa njima. Unatoč srpskoj nadmoći ova kolona se probila do Tuzle ali su tokom proboja imali izuzetno velike gubitke. Do teritorija pod muslimanskom kontrolom probilo se 2.018 boraca pripadnika 28. divizije i oko 4.000 civila svi ostali su ili ubijeni tokom borbi ili zarobljeni pa streljani ili se predali i kasnije razmjenjeni.
U samoj Srebrenici, Potočarima kao ni na celom području zaštićene zone Srebrenica niko nije stradao, niti je ko streljan.
Nakon prva dva dana borbi predao se velik broj muslimanskih vojnika koji su bili zatvoreni u Kravicama gdje ih je čuvao jako mali broj srpskih vojnika. Jedan od zarobljenih muslimana u jednom momentu oteo je srpskom stražaru pušku i ubio ga, na što su ostali stražari reagovali tako da su otvorili vatru iz sveg raspoloživog naoružanja i ubili veliki broj zarobljenika. Dakle zločin u Kravicama uopšte nije planiran nego se desio kao reakcija na pobunu zarobljenika. Mjesto Kravice nalazi se udaljeno od Srebrenice, na oko 30 km van zaštićene zone i cijeli rat je bilo pod srpskom kontrolom.
Nakon ovog događaja desio se jedini zločin koji je očigledno posljedica nečije naredbe, a to je streljanje zarobljenika na farmi Branjevo. Naime tamo su prema tvrdnjama pripadnika 10.divrezantskog odreda koji su izvršili streljanje, dovedeni muslimanski zatvorenici sa 7-9 autobusa od kojih je zadnji autobus bio poluprazan i streljani. Streljanje je vršeno cijeli dan i to tako da je iz autobusa izvođeno 10 po 10 zarobljenika streljano, zatim provjereno jesu li svi mrtvi, pa opet izvođeni novi.Za svako streljanje trebalo je oko 10 min, a streljanje je trajalo od 9 ujutro do 16 popodne, dakle moglo je biti streljano od 300 do 500 zarobljenika.
Ono što je najvažnije u svemu jeste da su gotovo svi Srebreničani koji su poginuli u borbama ili zarobljeni pa streljani, stradali tokom proboja kolone prema Tuzli. Nikakvog zločina, pa ni genocida, nije bilo u samoj Srebrenici, kao ni na teritoriji zaštićene zone Srebrenica.
U vojničkom smislu kolona koja se probija prema Tuzli potpuno je ligitiman vojni cilj, daleko legitimniji nego kolone u Dobrovoljačkoj ili Tuzli, koje su se izvlačile bez oružja, a koje su muslimnske paravojne snage uništile odnosno u kojim su streljana dijeca koja su bila na odsluženju vojnog roka i bez oružja.
Obzirom na pojačane aktivnosti muslimanskog lobija da zloupotrebe stradanja srebreničana krajnje je vreme da se kaže istina o
tome kako su i gdje stradali muškarci iz Srebrenice 1995. godine. Srbi nemaju nikakvog razloga da kriju istinu o Srbrenici pa mi nije jasno
zašto ni nakon 20 godina niko neće da ispriča što se tamo stvarno desilo.
Istina je da su dva mjeseca prije napada srpskih snaga na Srbrenicu pripadnici 28. divizije ABiH iz zaštićene zone Srebrenica svakodnevno
izvodili divrezantska dejstva na području pod srpskom kontrolom i uglavnom ubijali ponekog srpskog civila ili minirali ili zapalili po
neki objekat, sve u cilju odvlačenja i slabljenja srpskih snaga oko Sarajeva gdje su muaslimanske i hrvatske snage u to vreme planirale veliku ofanzivu.
Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu muslimanske snage nisu pružilenikakav otpor već su prije toga poslali cjelokupno civilno stanovništvo žene, djecu i starce u Potočare gdje je bio smješten holandski bataljon UNPROFOR-a, a pripadnici 28.divizije, njih oko 5.800 i isto toliko civila krenuli su iz mjesta Šušnjari u proboj prema Tuzli. Ovu kolonu srpske snage otkrile su tek sutradan i četiri dana vodile borbe sa njima. Unatoč srpskoj nadmoći ova kolona se probila do Tuzle ali su tokom proboja imali izuzetno velike gubitke. Do teritorija pod muslimanskom kontrolom probilo se 2.018 boraca pripadnika 28. divizije i oko 4.000 civila svi ostali su ili ubijeni tokom borbi ili zarobljeni pa streljani ili se predali i kasnije razmjenjeni.
U samoj Srebrenici, Potočarima kao ni na celom području zaštićene zone Srebrenica niko nije stradao, niti je ko streljan.
Nakon prva dva dana borbi predao se velik broj muslimanskih vojnika koji su bili zatvoreni u Kravicama gdje ih je čuvao jako mali broj srpskih vojnika. Jedan od zarobljenih muslimana u jednom momentu oteo je srpskom stražaru pušku i ubio ga, na što su ostali stražari reagovali tako da su otvorili vatru iz sveg raspoloživog naoružanja i ubili veliki broj zarobljenika. Dakle zločin u Kravicama uopšte nije planiran nego se desio kao reakcija na pobunu zarobljenika. Mjesto Kravice nalazi se udaljeno od Srebrenice, na oko 30 km van zaštićene zone i cijeli rat je bilo pod srpskom kontrolom.
Nakon ovog događaja desio se jedini zločin koji je očigledno posljedica nečije naredbe, a to je streljanje zarobljenika na farmi Branjevo. Naime tamo su prema tvrdnjama pripadnika 10.divrezantskog odreda koji su izvršili streljanje, dovedeni muslimanski zatvorenici sa 7-9 autobusa od kojih je zadnji autobus bio poluprazan i streljani. Streljanje je vršeno cijeli dan i to tako da je iz autobusa izvođeno 10 po 10 zarobljenika streljano, zatim provjereno jesu li svi mrtvi, pa opet izvođeni novi.Za svako streljanje trebalo je oko 10 min, a streljanje je trajalo od 9 ujutro do 16 popodne, dakle moglo je biti streljano od 300 do 500 zarobljenika.
Ono što je najvažnije u svemu jeste da su gotovo svi Srebreničani koji su poginuli u borbama ili zarobljeni pa streljani, stradali tokom proboja kolone prema Tuzli. Nikakvog zločina, pa ni genocida, nije bilo u samoj Srebrenici, kao ni na teritoriji zaštićene zone Srebrenica.
U vojničkom smislu kolona koja se probija prema Tuzli potpuno je ligitiman vojni cilj, daleko legitimniji nego kolone u Dobrovoljačkoj ili Tuzli, koje su se izvlačile bez oružja, a koje su muslimnske paravojne snage uništile odnosno u kojim su streljana dijeca koja su bila na odsluženju vojnog roka i bez oružja.
O samom proboju najbolje zna Pandurević koji je izdržao kaznu i sad živi u R.Srpskoj.
U prilogu je karta proboja 28. Divizije Armije BiH od zaštićene zone Sredbrenice do Tuzle. Proboj je počeo 11.07.1995. iz mjesta Šušnjari i Jaglić, okončan 16.07.1995. u mjestu Nezuk. Proboj je preživjelo oko 2.000 pripadnika 28. divizije i oko 4.000 civila.
Autor karte je muslimanski oficir bezbednosti koji je bio u proboju, a original iste se nalazi u Tužilaštvu haškog suda koje je uporno krije od
javnosti kako se ne bi saznala prava istina o mjestu i načinu stradanja Srebreničana.
______________________________________________________________________________
A nekad su studenti bili najnapredniji segment srpskog društva. S ovakvom omladinom, ne nadam se boljoj budučnosti….
su studenti Srbi i razmisljaju ispravno! Bravo za studente! Ostali crknite puknite, nema vise izdaje!
Ništa, nadam se da ste Vi u miru sa svojom dušom kad tako razmipljate. Vrlo hrišćanski od Vas.