Подобни тајкун против неподобне деце из Пећинаца

Више од месец дана траје права борба коју воде породице Михајловић и Мажић да се њихова деца врате у вртиће у Пећинцима и Обрежу у којима су годинама ишла и да поново буду у друштву својих другара.

Наиме, овим родитељима је 25. августа особа која се није представила телефоном јавила да су њихова деца „прекобројна“, да за њих више нема места и да су од сад на листи чекања за боравак у вртићу. Анонимни телефонски позив је изненадио и шокирао родитеље, јер је закон у том смислу веома јасан: дете које је једном уписано у вртић, сматра се уписаним до поласка у школу. Обе породице су пре више година закључиле уговоре на неодређено време са предшколском установом „Влада Обрадовић Камени“ из Пећинаца, на време измирују своје обавезе, деца им редовно похађају вртић.

Такође, закон каже да деца која већ похађају вртић имају приоритет приликом формирања група за наредну годину. Приоритет имају и она деца чији су родитељи запослени и чија браћа или сестре већ похађају вртић. Да није било никаквог оправданог разлога да дође до једностраног раскида уговора од стране предшколске установе и да се Јакша, Софија и Нађа нађу на листама чекања, констатовала је и просветна инспекторка Снежана Коњевић из Сремске Митровице. Она је извршила ванредни инспекцијски надзор и 9. септембра наложила предшколској установи из Пећинаца да у року од осам дана отклони бројне неправилности и пропусте у свом раду, а пре свега да незаконито исписану децу врати у вртић. Међутим, Анита Волчевски, директорка предшколске установе, још увек одбија да поступи по закону.

Како је могуће да директори јавних институција одбијају да поступе по налогу инспекције и да за то не сносе ама баш никакве санкције? Како је упште могуће да директори предшколских установа уместо да буду први у заштити и унапређењу дечјих права, поступају супротно и крше их на најгрубљи могући начин? Како смо као друштво доспели у цивилизацијски ћорсокак, па смо од Милоја Павловића, професора и директора Мушке гимназију у Крагујевцу, који је загрливши своје ђаке изабрао да са њима оде у смрт изговарајући бесмртну реченицу „Пуцајте, ја и сада држим час“ – стигли до неке Аните Волчевски из Пећинаца која, уместо интереса и добробити предшколске деце која су јој поверена на чување и васпитавање, бира да служи мафијашко-криминалном режиму за који сакупља гласове на изборима?

Михајловићи и Мажићи су се обратили на више од десет адреса државних институција и органа за које су веровали да им могу помоћи у борби за заштиту права њихове деце. Већина државних органа се прогласила ненадлежнима и родитеље упутила на просветну инспекцију из Сремске Митровице. Најзанимљивији одговор је стигао из Министарства за бригу о породици и демографију у коме се каже „с обзиром на предстојећи избор нове Владе Републике Србије, неће се заказивати седница Савета за права детета у актуелном сазиву.“ Чини се да је ситуација у којој Србија пуних шест месеци нема Владу, некима добро дошла као смоквин лист за сакривање велике срамоте – дискриминације деце само зато што њихови родитељи нису чланови СНС-а и не гласају за криминално-мафијашки режим Александра Вучића.

И тако смо поново дошли до старог закључка – да у Србији институције не функционишу, да је њихов рад потпуно блокиран, а за привид да још увек није све отишло дођавола заслужни су само ретки часни професионалци, попут просветне инспекторке Снежане Коњевић из Сремске Митровице. Да ли ће инспекторка Коњевић и институција коју она представља, успети да заштити закон, а самим тим и права деце из Пећинаца – остаје да видимо у наредним данима. Видећемо и да ли ће против Аните Волчевски, директорке вртића, која је грубо повредила права деце, бар бити поднета прекршајна и кривична пријава.

Такође, остаће непознаница шта би било да су се родитељи деце која иду у вртић заједно са децом Михајловића и Мажића солидарисали са њима, па рекли да ако у вртићу нема места за Јакшу, Софију и Нађу, онда нема ни за њихову децу. Верујем да би проблем тада био решен у експресно кратком року, као и у неколико других случајева када су моћници из власти у наметању своје воље и интереса наишли на отпор удружених грађана Србије. Међутим, страх од наводно свемоћног Лукија у Пећинцима је очигледно већи и јачи од осећаја међусобне људске и комшијске солидарности и спремности да се бори за право и правду. Ником не пребацујем, само констатујем.

Мајке чијој деци је ускраћен боравак у вртићу у Пећинцима

Јер можда нереално гледам на живот и људе око себе. Талог који је испливао у последњих 10 година је очито све замутио, па изгледа да су у том мутљагу нестали и људи и базичне људске вредности. У друштву у којем су ликови попут поменутог сеоског тајкуна и силеџије најбогатији, најуспешнији и најутицајнији, несумњиво је корисније гледати своја посла и правити се да не видиш зло око себе. И народна мудрост каже да повијену главу сабља не коси. Ипак, дража ми је моја утопија од такве реалности. Човек који малтретира децу због тога што њихови родитељи не верују у будућност са Александром Вучићем и његовим режимом – није човек. Такви су увек и свуда нељуди без обзира на то колико имају пара. Може се остати човек и у овим временима, што су нам показале и мајке „неподобне“ деце Јелена Михајловић и Јелена Мажић. Срећна сам због тога што сам упознала та два Човека, а жалим због околности у којим сам их упознала.

Човек је био и већ поменути професор директор крагујевачке гимназије Милоје Павловић, којег је немачки окупатор стрељао у Крагујевцу 1941. године. Иако је имао могућност да избегне смрт, он је одлучио је да остане уз своју ђаке. Људско достојанство и част су у случају професора Павловића били јачи од страха за сопствени живот пред нељудима. У случају директорке вртића у Пећинцима Аните Волчевски, страх за директорски положај пред нечовеком је очигледно јачи од личног достојанства и части.

Драгана Ракић, народна посланица и заменица председника Демократске странке

____________________________________________________