Пионири кошарке у Чачку: Браћа Драгић и Градимир Јовановић

АУТОР: Милош Тимотијевић, историчар

Међу пионире чачанске кошарке после 1945. спадају и браћа Драгић и Градимир Јовановић. Кошарка је у то време била спорт који је привлачио интелектуалну омладину из урбаних средина, углавном ученике гимназија и студенте, децу из породица грађанског порекла. Браћа Јовановић су по свом пореклу, ужој породичној прошлости и сопственим интересовањима и каријери по много чему припадала управо таквој друштвеној групи.

Породица Јовановић потиче из драгачевског села Ртију и славе Игњатијевдан. Драгић Јовановић доселио се у Пожегу крајем 19. или почетком 20. века, и оженио Пелагију Терзић пореклом из Гугља, са којом је добио седморо деце. Један дечак и девојчица рано су умрли, а пет синова је преживело. Убрзо је и Драгић је преминуо, тако да је Пелагија са својим синовима Миланом (који је касније постао кафеџија), Велимиром (месар), Милутином (обућар), Танасијем (лекар) и Павлом (учитељ) дошла у Чачак, где се удала за Милосава Пантића (славио је Свету Петку), удовца без деце, који је имао воскарску радњу преко пута данашњег „Пролећа”. Милосав и Пелагија нису имали децу.

Најстарији Пелагијин син Милан Јовановић држао је кафану „Занатлијска касина” у центру Чачка. Оженио је Даницу Николић из Паковраћа, рођену сестру Милосава Николића, оца Ђока Николића једног од пионира чачанске кошарке после 1945. године. Милан и Даница добили су ћерку Радмилу (1925-2015) и два сина, Драгића (24. мај 1927 – 25. мај 2019) и Градимира (18. јануар 1931 – 2005).

Сви Јовановићи су најпре живели са мајком и очухом, да би пред Други светски рат Милан и Павле направили велику кућу преко пута парка на крају Улице Веселина Миликића. Милан Јовановић био је успешан кафеџија и држао је локал „Занатлијска касина” у центру града, који му је после 1945. одузела нова власт. Кућа је  срушена 1975. године да би се подигла нова стамбена зграда.

Већ у предратном периоду браћа Јовановић била су укључена у соколску организацију. После 1945. почели су да играју кошарку у „Борцу” у коме је њихов рођак Ђорђе Николић био играч и тренер. Учествовали су у првим акцијама уређивања кошаркашких терена и прављења табли и обруча (које су плаћали сопственим новцем), што је за тадашњи Чачак била потпуна новост.

Било је то време потпуног аматеризма у кошарци, која је у Чачку сваке године привлачила све више младих људи. Уопште није било важно ни да ли се поседује опрема. Играло се и босих ногу, као на сусрету „Борца” и „Црвене звезде” у Београду 1947. године, када је у чачанској екипи био и Драгић Јовановић .

Један од већих успеха „Борца” у ово време била је квалификација за Сениорско првенство Србије у Београду 1948. године. Такмичење је организовано на теренима „Црвене звезде” (Мали Калемегдан у Београду). Поред „Борца” и „Црвене звезде”, на турниру су учествовали „Пролетер” (Зрењанин), „Металац” (Београд) и „Јединство” (Н. Сад). Чачани у то време нису могли да се „носе” са искуснијим тимовима и заузели су последње место. Поред Драгића Јовановића за „Борац” су тада играли: Т. Аџић, М. Чукић, М. Пантелић, Д. Азањац, Срећко и Ацо Икодиновић, В. Бондаренко, С. Стишовић, Д. Јаковљевић, Ђ. Николић, А. Тодоровић.

Почетком 1949. у Чачку је основан и КК „Железничар”, екипа која ће у наредним деценијама стварати низ талентованих играча важних не само у оквирима завичаја, већ истински значајних спортиста на нивоу Србије и Југославије. Поједини су остварили и велику каријеру у европским размерама.

Суштински „Железничар” су створили некадашњи играчи „Борца”, који су 1950. у већем броју дошли у нови клуб. Најзначајнији су били браћа Драгић и  Градимир Јовановић, Ђорђе Николић, Видосав Виде Новаковић, Миодраг Пантелић, Љубомир Радивојевић, Милош Чукић. „Желе” је сачувао топлину аматерског спорта, али су финансије увек биле проблем. Тако је и генерација Градимира Јовановића морала да кроз ентузијазам и жртвовање (као што је био случај и са његовим старијим братом Драгићем у „Борцу”), зарађује новац за клуб, чак и прикупљањем старог гвожђа. Терене, који су у то време били покривени шљаком, пред сваку утакмицу поливали су водом из чабрица како се не би подизала неподношљива прашина.

Драгић Јовановић је активно играо кошарку закључно са 1953. године. Након што је престао да се активно бави спортом, Драгић је и даље остао активан у кошарци у улози делегата на утакмицама, све до средине шездесетих година. Градимир је наставио на игра за „Железничар” који је 1954. који се пласирао на квалификациони турнир за улазак у Прву југословенску кошаркашку лигу, али није успео да буде бољи од ривала. На следећу прилику чекали су следеће две деценије. Градимир је кошарку играо не само док је био у Чачку, већ и као студент у Београду, све до краја 1957. године.

„Железничар” је у то време избегавао „школски” организовану кошарку, која се игра по унапред утврђеним тактичким замислима (за разлику од градског ривала „Борца”). Најважнија је била сама игра, али и игранке на „Желовом” стадиону у вечерњим сатима. За спортисте је тада највећа награда био повећани углед у својој генерацији, а најважнији симпатије девојака. Због свог изгледа, понашања и спорта којим су се бавили, браћа Јовановић су остала у најбољем сећању код чачанских девојака из тог доба.

Основну школу и Гимназију завршили су у Чачку. Драгић је потом студирао у Београду, постао стоматолог и стекао звање примаријуса. Најпре је радио у Чачку, затим у Београду такође као као стоматолог али и професор у Школи за зубне техничаре Са Добрилом Гермек, стоматологом по занимању, добио је два сина: Милана (електроинжењер) и Владимира (стоматолог). Градимир Јовановић такође је студирао у Београду и постао је ветеринар. За време студија редовно је возом путовао у Чачак да игра за „Желе”. По окончању факултета најпре је радио у Чачку, потом у Београду. Стекао је звање магистра ветерине и радио као републички санитарни инспектор. Са супругом Надеждом, по занимању кардиологом, добио је сина Милутина (електроинжењер), који живи у Великој Британији.

Иначе, Драгић и Градимир Јовановић нису једини у фамилији били везани за кошарку. Радослав Рашо Јовановић (1940-2004), њихов брат од стрица Павла, годинама је био клупски лекар КК „Борац”. Професионално је радио као лекар у чачанским предузећима, највише у „Церу” и „Слободи”. Тако је породица Јовановић са још једним чланом дала још један допринос кошарци родног града.

Драгић Јовановић преминуо је у Београду и сахрањен су у породичној гробници у Чачку. Градимир је сахрањен у Београду.