„Berteks“ je 10. kompanija koja je pobegla iz Srbije

Nažalost, odlazak turske fabrike „Berteks Tekstil“ iz Kragujevca nije ništa novo u našem privrednom ekosistemu . Sličnih priča bilo je uvek i svuda, a u Srbiji je slučaj „Bertex Tekstila“ deseti u nizu koji svedoči o zatvaranju pogona preko noći i neprilkadnog obaveštenja zaposlenih o otkazima koji im sleduju.

Ono što je isto kod gotovo svih, jeste da su imali sličnu taktiku u odlasku, da su radnike o otkazima obeveštavali „preko noći“ i da im nakon odlaska niko ništa nije mogao.

Podsetimo, kragujevačka fabrika „Bertex Textile“ u vlasništvu turskih državljana je preko vikenda zatvorena, a objekat u kom se ona nalazi oglašen je na prodaju. Nekoliko stotina radnika zaposlenih u fabrici, nije dva meseca primilo plate, a kako su otkaz dobili kao tehnološki višak, nemaju pravo na otpremnine.

Turska kompanija Bertex otvorena je 2018. godine u Kragujevcu i u njoj su uglavnom bile zaposlene žene. Prema njihovim svedočenjima, niko nije dolazio da proveri uslove rada, kako se posluje u fabrici, a ono što je nažalosnije, kada su prijavljivale mobing, maltretiranja i nepravilnosti u radu, te prijave koje su došle do Inspekcije rada, nekako su uvek završavale u rukama direktora.

„Karakteristično je bilo u privatizacijama i kompanijama koje su dolazile da država nije kontrolisala šta se dešava sa novcem koji im je dala da bi otvorili radna mesta. To pokazuje potpuno pogrešnu politiku države, davanja novca stranim kompanijama koje odmah po isteku ugovora ili drastično smanje broj zaposlenih, naprimer sa 400-500 na 50, ili odu kao u ovom slučaju. Iza toga nam ostanu državni dugovi, jer mi taj naovac nismo imali, pozajmili smo ga, i ostaju nam siromašni radnici. Ono što piše u tim ugovorima jeste da treba da budu plaćeni samo 20 procenata više od minimalne zarade, a država čak ni to ne kontroliše, a često neki od tih poslodavaca ne ispunjavaju ni te minimume. Imamo potpuno odsustvo državne kontrole nad ispunjavanjem tih ugovora na temelju kojih dobijaju subvencije. To se dešava u zemlji gde se radnici tretiraju kao nužno zlo, gde su najnevažnija sporedna stvar na svetu i sve dok društvo ne promeni takav odnos prema radnicima neće moći da ih zaštite ni sindikati ni instituacije, kaže Jugoslav Ristić, iz udruženja „Nova svetlost“, bivši predsednik Samostalnog sindikata Srbije u Kragujevcu.

On ističe da su potrebne promene privredne strategije u zemlji, ali i promena odnosa društva prema radnicima, kao najbrojnijoj grupaciji u svakom društvu.