Jovana iz Čačka od stare obuće stvara magiju

Sve je započelo kao hobi, a pretvorlo se u posao od koga može pristojno da živi.

Jovana Civrić iz Čačka od stare obuće stvara magiju koja od starih obuvnih stvari pravi nove, možda čak i lepše od onih koje su bile u prvobitnom izdanju.

Ona se bavi restauracijom stare obuće oko sedam, osam godina, iako je po struci veterinarski tehničar. Sve je započelo kao hobi, a pretvorlo se u posao od koga može pristojno da živi.

Priča, sama po sebi, ne bi bila interesantna da svaka cipela ili patika nema neku svoju prošlost. Naime, kako kaže za naš portal, jedna Italijanka koju je odgajila baka Đulijana je želela da ima njene papuče sa venčanja. Ta žena iz Italije je kao mala izgubila roditelje u saobraćajnoj nesreći, a do Jovane je došla slučajno jer je videla njene radove na Fejsbuku.

„Bila je veoma vezana za Đulijanu koja je preminula i kao uspomenu na nju htela je da bakine papuče sredim da budu unikatni model jer je želela da ih ona nosi“, priseća se ova, slobodno možemo reći, prava umetnica.

Svojim remek-delom smatra i žensku antilop cipela Valentino Garavani, na kojoj je uradila takozvano prskanje, pa su pogodne za nošenje u svakoj prilici, kako za svečane, tako i za svakodnevne varijante.Tu je i Puma zimska cipela gde je, pored restauracije radila oslikavanje.

Ipak, kada su cipele u pitanju, najdraže su joj one kojima je njen rođak želeo da iznenadi suprugu za desetogodišnjicu braka, jer se venčala u njima.

„One su stajale u kutiji celu deceniju i meni ih je brat, naravno, bez njenog znanja doneo da se oslikaju. Na cipelama su iscrtana srculenca i na njima piše ljubav, ljubav, ljubav….“, priča nam ona. Cipele su dobile skroz novi izgled i mogu da se nose ponovo, pa čak i u svakodnevnoj varijanti.

Ova talentovana Čačanka ponavlja da se više od sedam godina bavi ovom umetnošću jer je, pre svega, strastveni ljubitelj patika, pa je istraživala po internetu kako se to radi. Usavršavala se putem skajpa jer su seminari u Americi skupi, u proseku, čija cena sada iznosi i do 2000 dolare.

„Interakcija između mene i mojih, da kažem mentora je bila ovakva – oboje stavimo po patiku ispred sebe, onda uzmemo boje, počnemo iscrtavanje da bi mi korak po korak otkrivali tajne. Učenje je trajalo dve godine, preciznije do onog momenta kada sam ja bila zadovoljna, ali ponekad, za savet, pitam i dan danas“, ispričala nam je Jovana dodajući da je u svemu što radi preveliki perfekcionista.

Patike Adidas „Sten smit“ je radila za najboljeg druga tehnikom uvijanja u foliju i farbanja sa željenim motivom, pa je dobio od nečega što je mogao da baci – unikatni model koji nema niko na svetu.

U trenutku naše posete Jovana je radila takođe jedinstveni tip patika za prijatelja sa motivima koka-kole jer je on mnogo voli, pa je odlučila da mu ispuni želju.

Ona smatra da nema veće umetnosti od restauracije. Kako kaže, izmenom, u ovom slučaju obuće, ulazi se u dušu i stvara novo umetničko delo.

„Međutim, brojni ljudi misle da je samo nova stvar vredna, a greše. Njenom promenom je uneta duša umetnika koji je stvorio prvi put, ali i onoga koji je vratio u nov život“, objašnjava sagovornica portala Nova.rs.

Jovana Civrić daje novi sjaj staroj obući, a uz njenu kreaciju cipele, sandale, patike, dobijaju potpuno originalan izgled. Tako bi se moglo opisati ovo njeno, u Srbiji veoma retko zanimanje. Ona najverovatnije jedini, a svakako najpovoljniji restaurator obuće u regionu.

„Ljudi me kontaktiraju preko fejsbuka ili instagrama, koji osim iz Čačka i Srbije, stižu iz drugih zemalja. Ima mnogo i onih i inostranstva. Često mi kažu da nešto tako nikada nisu videli“, nastavlja priču Jovana.

Soba u kući je ova Čačanka pretvorila u radni prostor, podseća delom na stare obućarske radionice, kakve danas postoje samo u pozorištima.

„Vidite i sami da na policama na desetine pari patika i cipela, koje čekaju na veću ili manju obradu i rad. Ali, da se radi ipak o nekom vidu umetnosti dokazuje pribor za rad, četkice, boje, palete“, prića ona.

Brojni ljudi su u dilemi da kada vide ono što je prošlo kroz njene ruke da li je to obuća, u nekim slučajevima nošena i po nekoliko godina ili su u pitanju ručno rađeni modeli.

Kada joj donesu obuću odmah vidi da li može na njoj nešto da se uradi ili ne.

„Neretko to izgleda kao namera da odletim u svemir. Radim obuću od svih materijala – kože, skaja, platna… Antilop je veoma zahtevan, jer upije najviše prašinu, retko ko ga održava kako treba, a mora se uraditi i impregnacija“, ispričala nam je Civrić. Uprkos tome što je veterinarski tehničar po struci i obožava životinje, naročito pse, opredelila se za ove umetničke poduhvate.

Počela je, ponavlja, sasvim spontano. Obožava obuću, posebno patike, jer je, kako napominje, dete inflacije. Patike, dobre, bile su nam misaona imenica, dodaje ova Čačanka.

Mnoge tajne sam otkrivala sama, posebno o čišćenju i nanošenju boje, jer svaki materijal ima svoje osobenosti, priseća se čačanska umetnica. U samom startu je bila iznenađena brojnošću mušterija. Mislila je da će imati po desetak pari mesečno, a ispostavilo se da je to mnogo više.

„Pogrešno je mišljenje da se za ovu varijantu odlučuju ljudi koji nemaju novca (da kupe novu obuću). Često je to veoma skupocena, udobna, dobra obuća, kojoj je potrebno „samo osveženje“ boje. Mušterije se vraćaju“, navodi Jovana, što svedoči o njenom umeću.

„Za jedan par obuće, u zavisnosti šta sve treba da uradi, potrebno je najmanje osam sati rada. U to ne ulaze pripremni radovi, dobro i detaljno čišćenje, skidanje fabričke boje, ispravljanje nabora i na đonovima… Druga faza, sušenje, mora biti na prirodnoj temperaturi, u hladu. Tek onda se pristupa pažljivom nanošenju akrilnih boja, posebnih baš za obuću, koje Jovana nabavlja uglavnom iz inostranstva. Boji se raznim četikicama za slikanje, zavisi šta naručilac traži. Često su to veoma sitni detalji, koji zahtevaju crtački ili slikarski talenat. Tada Jovana pribegava raznim majstorijama kako bi napravila dobar „tatu“, poput crteža „nasmejanog Čiča Gliše sa kovrdžavom kosom u suknjici“, kakav je zahtevala jedna mušterija iz Dubaija za svoje nove, veoma skupocene, biciklističke sprinterice.

Patike su joj najlakše za rad, možda zato što ih i najviše voli, ali i zbog pravilnog oblika.

Iako je obuća, smatra naša sagovronica, mnogo više ženama neka vrsta fetiša, muškarci su Jovanine česte mušterije. A obuća, smatra ona, mnogo govori i o nama samima.

I ubuduće će Jovana nastaviti da stvara umetnost od stare obuće, jer, kako zaključuje, u svima nama „čuči“ neka vrsta talenta koju treba otkriti. A i slike obuće, pre i posle, sasvim sigurno govore više od reči koje napisanih o ovoj talentovanoj Čačanki.