Образовање као пут напретка у спорту

Спорт је везан за младе и вероватно би био много бољи када се у све око спорта не би мешали старији, осим спортских ветерана који се и у позним годинама такмиче. 

Колико су повезани спорт и образовање и колико заједно могу допринети раду са младима, тема је дописа који нам је стигао из Иницијативе за будућност: 

Фото: КК Партизан

Спорт представља растући друштвени и економски феномен како код нас, тако и у свету, унутар кога се остварује скоро 3% укупног светског прихода.  Зато не чуди велика популарност спорта, посебно у млађем узрасту и ангажовање све већег броја спортских радника у ширењу и развоју спорта и спортских активности.

За квалитетан рад и развој спорта и спортских активности најзаслужнији су обучени и оспособљени стручни кадрови. Тренер представља основни стручни кадар у спорту. Они су укључени у све спортске активности од њиховог планирања до спровођења. Зато је неопходно да тренер има опсежно стручно-педагошко и тренажно-методичко знање, које подразумева основе теорије и методике спортског тренинга, педагогије и психологије, анатомије, физиологије спорта, биомеханике и др.

Видимо да тренери имају важну улогу у развоју младих спортиста, али и читавих спортских области, а посредно и важну социјалну улогу у друштву, те би у складу са тим морали да имају и одређене квалификације за обављање и спровођење ових активности.

Са овим је сагласан и Закон о спорту, који препознаје стручан рад и спортске стручњаке истичући (члан 25. став 2.): „Спортски стручњаци су лица која имају одговарајуће више или високо образовање у области спорта, односно физичке културе или су оспособљена, у складу са чланом 26. став 2. и чланом 29. ст. 1−4. овог закона, за обављање одређених стручних послова у спорту, ако законом није друкчије одређено.“

Слична ситуација је и са тренерима који раде са децом, с тим што у овом случају Закон налаже да особа у раду са децом мора бити посебно стручно оспособљена, конкретно (према Закону о Спорту; члан 25. став 2.): „Стручно-васпитни рад са децом могу обављати само спортски стручњаци који имају одговарајуће више или високо образовање у области физичког васпитања и спорта или су, поред основне стручне оспособљености, и посебно стручно оспособљени за стручни рад са децом у складу са чланом 26. став 2. и чланом 29. ст. 1−4. овог закона. Под децом у смислу става 4. овог члана сматрају се лица која имају мање од 16 година живота.“

Закон о спорту као спортске стручњаке препознаје особе са вишим или високим образовањем, као и лиценциране тренере, уз напомену да би за рад са децом, тренери требало да буду посебно стручно оспособљени.

Ако погледамо званична докумената на тему образовања тренера у Републици Србији, видимо да имамо само две студије (Ђукић, 2012 ; Маринац, Касум, Савовић & Смајић, 2017) и оне се тичу тренера у стоном тенису у Војводини. У обе студије је утврђено да 50% њих има средње образовање (40% четворогодишњу, 10% средњу трогодишњу школу).

Ђукић додаје да је 2,3% тренера са основним образовањем. Тренера са вишом школом има 16,28%, а високообразованих стонотениских стручњака је било 22,10%. У студији Ђукића утврђено је да велики број тренера, чак 39,53% у војвођанским стонотениским клубовима ради без икаквих стручних квалификација, односно да не поседују диплому више, високе стручне школе или факултета, нити одогварајућу лиценцу за рад.

Овоме треба додати и стручни рад Ђурђевић, Н. (2019) који приказује непубликоване податке из пројекта „Ко чини ваш тимˮ, реализованог 2015. године од стране Антидопинг агенције Републике Србије у сарадњи са Министарством омладине и спорта. У оквиру тог пројекта анкетирано је путем упитника 348 врхунских спортиста, стипендиста Републике Србије. Анкетирањем се дошло до податка да је „некиˮ факултет завршило 53,49% тренера, што је висок проценат.

Међутим, даљом анализом уочава се да скоро 20% тренера није завршило одговарајуће спортске науке, већ се ради о другим факултетима (Економски факултет, ФОН, Грађевински, Пољопривредни и др.). Такође, у истом раду је наглашено да средње образовање има 18,93% тренера, док основно образовање има 0,82% тренера.

Ови подаци добијају на тежини, јер се ради о најелитнијим младим спортистима, стипендистима Републике Србије. Ако је код њих ситуација таква, онда је стање много лошије у нижерангираним спортским клубовима и организацијама.

На основу анализе свих доступних података, а то су три поменуте студије (од чега се две односе на стонотениске тренере и једна везана за тренере елитних спортиста) приметно је да је тренутно стање веома незадовољавајуће у погледу структуре и образованости тренерског кадра у Републици Србији, а што се и рефлектује на спортске резултате у већини спортова, као и на пораст асоцијалног понашања код младих.

Већ смо напоменули да Закон о спорту препознаје улогу спортског стручњака, па је у скалду са тим, у казненим одредбама према члану 175 ст 14 прописано: „Новчаном казном од 500.000 до 2.000.000 динара казниће се за прекршај спортска организација или друго правно лице, ако ангажује за обављање стручног рада лице које није спортски стручњак (члан 25. став 2).“

Дакле, на основу тога Министарство омладине и спорта Републике Србије, би требало да утврди тренутно стање компетенција тренера у спорту. Односно, да утврди да ли тренер има адекватне компетенције за обављање стручног рада (одговарајућу лиценцу) и нарочито да ли је посебно стручно оспособљен за рад са децом у складу са Законом о спорту и Правилником о номенклатури спортских занимања и звања, те да потом реагује у складу са прописаним мерама.

Ово би засигурно био први корак ка унапређењу образовања тренера, а самим тим и подизању квалитета рада у спорту.

Иницијатива за будућност

_____________________________________________________