IN MEMORIAM: Purišino sećanje na odrastanje u Čačku

Legendarni reditelj Mladomir Puriša Đorđević preminuo je juče u Beogradu u 98.godini.

U prilično dugoj karijeri snimio je više od 70 igranih i dokumentarnih filmova i napisao 12 knjiga.

Najplodniji period mu je bio tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su nastali filmovi „Devojka“, „San“, „Jutro“ i „Podne“. Posle toga snima film „Biciklisti“, „Kros kantri“, a snimio je i za Nemce ostvarenje „Kako su obnavljani klaviri“.

Laureat je mnogih nagrada počev od Zlatne arene u Puli koju je dobio za film „Jutro“, preko priznanja u Veneciji, Pragu, Moskvi i Rio de Žaneiru.

Bio je prvi suprug čuvene glumice Milene Dravić. Iz drugog braka ima ćerku Lidiju. Svira usnu harmoniku, radoznalog je duha kao i na početku karijere.

Vozi kola, piše, opušta se uz džez muziku koju sluša na gramofonu, a od 15. aprila očekuje ga snimanje filma o Matiji Bećkoviću.

Nadimak zbog praseta

– Rođen sam na Đurđevdan, 6. maja 1924. godine, u Čačku u Kraljevini Jugoslaviji, kao Mladomir Đorđević. Prvo da objasnim kako je Mladomir postao Puriša. Običaj je bio kada se očekuje prinova onda se obično priprema prase koje će se zaklati na dan rođenja deteta. Dok je majka čekala mene, otac je za to vreme hranio to prasence i tepao mu: „Pule, pulence.“ Ja se rodim, prase zakolju, ali zbog uspomene na prase meni su počeli da tepaju „Pule, Pulence“ i od toga se posle izrodilo Puriša.

– Ovog trenutka možemo da pravimo štoseve na moju malenkost i kažemo em mlad, em miran, ali niko me ne poznaje kao Mladomira. Moje umetničko ime je Puriša Đorđević. Ja sam živeo u Kraljevini Jugoslaviji i to u malom mestu Čačak, koje je imalo 8.000 stanovnika. Živeo sam u Ulici cara Lazara. Kralj Aleksandar je dolazio dva puta u tu varoš zato što je tamo živeo vojvoda Stepa, a moj otac Janjo mi je pričao o tome. U tom malenom Čačku postojala je gimnazija i to kakva. Bila je to takozvana realna gimnazija, koja je imala osam razreda. Od prvog razreda učio sam francuski, nemački od četvrtog, a latinski je u nastavi bio od petog razreda gimnazije.

– Najviše sam voleo da idem u cigansku malu. Zbog čega, pitaćete se? Pa zbog toga jer me tamo privlačila muzika, sa mnom je u razredu je bio jedan od tih malih Roma, koji je svirao harmoniku u orkestru čiji je šef Zarija Buzurović. Oni su uveče svirali – zimi do osam, a leti do devet. Ta muzika je bila vrlo važna za mene, zato što su oni leti nastupali u hotelu Kasina i ta svirka je uvek bila interesantna i zanimljiva. Zarija Buzurović bio je violinista, njegov brat Srećko saksofonista, za klavirom je bio Lato Buzurović. Bio je to jako bogat čovek, imao je trkačke konje. Bio je zanimljiv Čačak u tim godinama, svaki dan sam učio nešto novo.

Policijski čas

– U mom rodnom gradu su postojala dva bioskopa u to vreme. Ići u bioskop bilo je zabranjeno – mogli ste da idete u bioskop ako kroz školu prođe naredba „Dozvoljava se učenicima da vide taj i taj film“. Ti filmovi koji su se prikazivali bili su uglavnom biografije. Ja sam već sa deset godina imao svoju grupu dečaka, koja je upadala u bioskop i to na drugi deo filma, jer za prvi vam treba tri dinara da uđete u bioskop i to za najgora mesta, druga mesta su bila šest dinara, treća mesta su bila osam dinara. Znate li vi šta je bilo osam dinara – to je bila večera za osam ljudi. Ljudi u Čačku su već pomalo počeli da prihvataju film – dolazila su američka, engleska, italijanska ostvarenja, naročito su bili popularni mađarski filmovi, i to zato što su bili srceparajući – evo sećam se jednog mađarskog filma „Na majčinom grobu“ – cela sala plače, svi jecamo. Od američkih najpopularniji su bili filmovi Grete Garbo, Klerka Gebla, a za mene je bio najinteresantniji Volt Dizni i tu počinje, smatram moje interesovanje za film. Film „Snežana i sedam patuljaka“, a naročito muzika u njemu ostavili su snažan utisak na mene. Kasnije sam uvek radio izbor muzike za svoje filmove. Znate zbog čega nisu potrebni filmski kompozitori – ja mu pokažem nešto što želim, a on ne zna šta ja mislim. Ja sam na primer otkrio rumunsku muziku i to sam upotrebio u filmu „Jutro“ za finale – u najbržem mogućem ritmu je prikazano ubistvo Milene Dravić, ali to su ti kontrapunkti.

Čačak 1929. godina

– Moje mladalaštvo obeležili su fudbal i rat. Naime, počinje Drugi svetski rat i u Čačak dolaze Nemci. Poštovao se taj dogovor između Nemaca i Staljina o nenapadanju i sve je bilo mirno. U kafanama su sedeli hitlerovci i opušteno pili pivo. Nemci su imali običaj da prolaze kroz centar i da dižu zastave. Napred je išao jedan i onda bi počeli da pevaju neku idiotsku pesmu. Tako su prolazili dani. Tada se desilo nešto što niko nikad nije pisao – 1. oktobra 1941. Nemci iznenada napuštaju Čačak, prosto neverovatno. Policijski čas je počinjao u osam i mi smo morali već u to vreme da budemo u kućama i niko nije primetio da su Nemci otišli. Tek ujutro čujemo otišli su i to u Kraljevo.

Užička republika

– Zašto su otišli u Kraljevo – u Kraljevu je bio taj široki kolosek od Livna do Grčke, gde su oni morali da prevezu svoje vojnike, jer tamo su Englezi prešli, a mi to nismo znali. Na ulicu je izašla tetka Velika i rekla „Pobegli Nemci“. Četnici koji su bili na groblju nisu imali pojma, a partizani su tada bili u Ljubiću. Neko se javio i jednim i drugima da su otišli Nemci i u Čačak su sišli i četnici i partizani i grlili se i ljubili. Da su Nemci isparili iz Čačka partizani i četnici su doznali od tetka Velike, kažem ja u šali. I tada nastaje ta Užička republika, a to znači Čačak, Gornji Milanovac, Požega i Užice. Ja nisam bio skojevac, a u to vreme najbolji igrač u Borcu Aco Knežević Patak je postao komesar železničke stanice i on je ceo naš podmladak doveo tamo, šta da radimo – ušli smo eto u partizane – sačekujemo vozove i nema škole, za mene je to san. Nema latinskog, ne moram da učim, mojoj sreći nije bilo kraja. Pre nego što su Nemci napustili Čačak, tada su bili avioni tzv. štuke, sedam aviona je nadletelo Čačak i bacilo bombe – bacali su bezveze, hvala Bogu, niko nije stradalo.

– Posle Nemaca dolaze komesari. Tito je već bio u Užicu. U Čačku je bio čuveni Ratko Mitrović u čijoj sam ja avliji odrastao. Mi smo vozom vrlo često išli u Užice, a da zaboravih mi partizani imali smo i desetak zarobljenih Nemaca. Da se vratim na štuke kada su Nemci bacali bombe, seljaci pobegnu sa pijaca i sve ostave, sir, kajmak, voće. Bio je oktobar, divno vreme. Nemci su u decembru 1941. ušli u Čačak. Znalo se da će Nemci ući glavnim putem. Počelo je kokanje, zarobljavanje, Dedijer je to divno opisao. Tito se bio izgubio. Uvek sam zamišljao da se Tito izbavio jer je znao nemački.

Jeli živi krompir

– Situacija sa Užičkom republikom je bila toliko strašna da je Dedijer napisao da je Broz hteo da da ostavku, ali to je sad drugo pitanje. Ja sam bio među tim ljudima koji su se povlačili, bio je sneg. Na Zlatiboru je bilo hladno, jeli smo živi krompir. Oni meni kažu: „Pošto ti nisi član partije, nisi kompromitovan, ti se lepo vrati, pa kad mi opet dođemo u Čačak ti ćeš da nam javljaš šta se zbiva.“

– I tako ja krenem za Čačak i usput sretnem čoveka koji vodi dva konja, ja ga prepoznam – to je bio Milutin fijakerista, koji je razvozio javne dame. Onako promrzao pitam: „Jeste li to vi, čika Milutine?“, a on meni odgovori: „Ja sam, jesi li ti Puriša?“. Dao mi je konje i vodim ih sa Zlatibora, prolazimo Užice, Požegu, Ovčar… Pošto smo vodili konje nisu nas ništa pitali Nemci, koji su prolazili tenkovima. Ali šta je najinteresantnije, meni se ispunio san, jer smo mi sa konjima ušli u dvorište kupleraja, koje je držala Milutinova majka. Ona me je naravno prepoznala i rekla sinu: „Vodi ga u podrum da se obuče i da nešto pojede.“ Mi smo sedeli dole u podrumu, a Nemci su gore u kupleraju čekali Novu godinu. Ogrejao sam se, jeo i otišao kući. Ubrzo tamo dolaze dva Ljotićeva vojnika, moji školski drugovi. „Ćorkirali“ su me i uputili na preki sud. Da, da bio sam i na prekom sudu. Zanimljiva je priča kako sam se izbavio.

Rus profesor latinskog

– Kao danas, sećam se profesora latinskog Đorđa, koji je bio poreklom Rus. Sećam se ulice iz mog detinjstva, sećam se svih ljudi iz tog doba, sećam se svega kao da je bilo juče. Profesora Đorđa pominjem iz dva razloga – prvo, Kraljevina Jugoslavija je bila u dobrim odnosima sa carskom Rusijom i na osnovu toga je kralj Aleksandar prihvatao sve Ruse koji su dolazili da bi se zaštitili od boljševika. Rusa je bilo po celoj Kraljevini, a u Čačku ih je bilo oko 200. Za razliku od Čačana, to su sve bili fakultetski obrazovani ljudi i taj moj profesor Đorđe je bio baš načitan. U petom razredu gimnazije kad je trebalo da protumačim neke reči koje su karakterisale jednu malu priču, ja to nisam znao i dobio sam keca. A kad dobijete keca onda znači da celo leto morate da učite da bi popravili tu jedinicu. Bio sam očajan. Jer, realna gimnazija je bila vrlo ozbiljna škola – francuski, prirodopis, matematika. Ali drugi razlog zašto ga pominjem jeste što sam zahvaljujući latinskom, savladao i italijanski što će mi kasnije koristiti, i to naravno kad sam išao u Italiju.

Prva ljubav

– U to vreme svaka škola u Čačku je imala svoju grupu gde se pisalo i diskutovalo. Tu se već pojavljuju osmaci, koji su skojevci, komunisti, ali se pojavljuju i oni drugi koji mirišu Nemce. Prvi put sam se zaljubio u Radu Šljivić u osnovnoj školi, naravno i kasnije sam se zaljubljivao, ali nikad nisam išao sa devojkom, jer me je bilo malo sramota, jer sam igrao fudbal, bio sam ozbiljan momak.

„Isus“ na igranci

– Nedeljom u tri sata u sportskom domu, kojim je rukovodio jedan državni činovnik Slovenac, bile su igranke na kojima je svirao orkestar Zarije Buzurovića. Na igranke smo išli moja dve godine starija sestra Vera i ja. Kad krene tango ide ono „Dame biraju“, a moja Vera izabere mene, jer ako nekog drugog izabere, ja ću je onda cinkariti kod kuće. Postaviće se pitanje zašto je baš tog i tog izabrala. Tu je bio stalni gost jedan osobenjak, zaljubljenik u matematiku koji je tražio broj pi. On je uvek dolazio na igranke, bio je mršav i ličio je negde u mojoj imaginaciji na Isusa. Na igrankama su bile devojke iz osmog razreda ili studentkinje, on je išao od jedne do druge, klanjao im se, pa bi izašao. Za mene je taj mladić bio kao Isus. Bila je to filmska scena.

Deda u Parizu slavio Nikoljdan

– Moj otac je bio seljak, eto zašto sam ja zdrav, jer su mi majka i otac takvog porekla. Moj otac je bio u ratu i išao je sa vojskom preko Albanije. Ti vojnici iz Prvog svetskog rata bili su raspoređeni po Francuskoj da bi se povratili i došli sebi. Prihvatila ih je prijateljska Francuska. Moj deda je bio u Parizu, tamo je slavio Svetog Nikolu. Moj otac je bio na Krfu. Francuzi su inteligentnije Srbe pripremali za povratak. Moj otac je tamo završio neke škole, pohađao ih je dve godine. Posle je radio u Čačku u opštini, bio je viđen čovek.

N.S.Preradović, Vesti