Из историје чачанске кошарке: Предраг Катанић (1947-2014)

Чачак је увек био познат по одличним кошаркашким бековима, прецизним шутерима, а центарске позицији није лако попуњавао са домаћим играчима. Један од првих квалитетних центара „Борца” био је Предраг Катанић (2. фебруар 1947 – 14. мај 2014), иако за данашње појмове није имао претерану висину (199 цм) за позицију на којој је играо.

Катанићи су чувена и разграната фамилија пореклом из Бреснице и Бечња, која је дала велики број познатих високих официра и свештеника у последњих 200 година. Старином су из Херцеговине и славе Ђурђевдан.

Предраг Катанић рођен је у Бресници као друго дете свештеника Радојка Р. Катанића (Бечањ 1919 – Београд 1947) и Љубице Марић (Мршинци 1923 – Крњево 2006). Радојко је завршио богословију у Битољу, а предавач му је био владика Николај Велимировић, тада епископ охридски. Потом је постављен за свештеника у селу Брсници у храму Светог апостола јеванђелисте Марка, задужбини генерала Марка Катанића (1830 – 1907).

Свештеник Радојко Катанић говорио је и читао на неколико страних језика, поседовао је солидну библиотеку са књигама не само на српском, већ и на немачком, енглеском, француском и руском језику. Била је ту и књига коју је научник Михаило Пупин посветио и поклонио епископу Николају Велимировићу, а он затим уступио Радојку. Поред љубави ка читању знао је и да свира виолину.

Због наизглед не тако опасне упале увета изненада је преминуо 1947. у болници у Београду. Породица је била потпуно изненађена. Недуго затим, у четвртој години живота, преминуо је и први Радојков син Василије (1949).

Након смрти супруга и старијег сина Љубица Катанић се враћа у своју фамилију у Слатину. Тако је Предраг живео на селу све док није завршио четврти разред основне школе. Бригу о њему водила је баба Милка, за коју је остао везан до краја живота.

Милка се у међувремену преудала за Панту Живановића из Крњева код Велике Плане и са њим је живела у Кучеву у ком је био управник железничке станице. После завршетка четвртог разреда основне школе Предраг Катанић се сели код мајке и очуха у Кучево, где је и завршио основну школу, да би потом уписао Техничку школу у Чачку. Мајка и очух остали су да живе у Крњеву, и 1956. добили су сина Ненада.

Тако је Предраг Катанић практично живео сам у Чачку, прилично усамљен, мада је имао бројну родбину у околини града. Напорни дани у раној младости помогли су му да изгради снажну вољу, по којој је био познат као зрео човек, и која му је донела остварење многих амбиција којима је тежио. Занимање оца и презиме су утицали да је већ у раној младости добио два надимка: „Поп” и „Катанац”.

Друштво у Чачку повукло га је ка спорту. Најпре према фудбалу и рукомету, а затим дефинитивно ка кошарци и „Борцу”, у коме је провео највећи део каријере. Већ као средњошколац поседовао је висину, тако да су га брзо уочили стари чачански кошаркаши Виде Новаковић, Александар Стефановић и Слободан Цоња Копривица. У сениорском екипи „Борца” почео је да игра већ 1965, да би 1966. имао малу незгоду (сломио је руку), што му ипак није омело каријеру. Исте 1966. играо је за младу репрезентацију Југославије на „Купу Босфора” у Турској.

Иако је имао висину и снагу, Предраг Катанић је пре свега био играч технике и интелигенције, познат по хорок шуту десном, али и левом руком. У Чачку се још памти Катанићев шут којим је побеђена „Црвена звезда” у Чачку 1973 године (81:79) и то у задњој секунди. Касније је Катанић још неколико пута био главни јунак овако драматичних завршница.

У Првој савезној југословенској лиги играо је 11 сезона за „Борац”, на укупно 232 утакмице и постигао је 1.781 кош, просечно 7,7 по утакмици. Треба рећи да је то било време када је југословенска лига била можда и најјача у Европи.

На крају каријере играо је за чачански „Железничар” (1978-1980), који је тада био члан Друге савезне југословенске лиге. Одиграо је укупно 43 утакмице и дао 668 кошева.

Катанићева каријера трајала је укупно 15 година, све до 33 године његовог живота, чиме је оставио велики траг у чачанској кошарци.

Када се преселио у Београд играо је на два турнира за репрезантацију ветерана СР Југославије (Србија и Црна Гора).

Непосредно по завршетку играчке карије једно кратко време био је тренер млађих категорија „Борца”. Вишу тренерску школу завршио је на Факултету за физичку културу у Београду.

Међутим није остао у тренерском послу. После средње техничке Предраг Катанић је завршио Вишу техничку школу у Чачку, што је одредило и његово професионално занимање по окончању спортске каријере. Наиме, пошто се рано оженио (1969) био је принуђен да паралелно са играњем кошарке има и стално запослење како би издржавао породицу. Било је то време када су примања кошаркаша била ниска.

Најпре је радио у чачанском предузећу „Лито-папир”, у почетку као руководилац погона за амабалажу, а потом и комерцијални директор. Затим је 1985. почео да ради у испостави краљевачког предузећа „Папир промет” у Чачку, да би већ 1986. прешао у Београд у коме је до 1990. радио у фирми „Центротабак” која је пословала у оквиру дуванске индустрије. Од 1990. почиње приватни посао и целу породицу сели у Београд. Ни тада није заборавио Чачак и „Борац” кога је помагао као приватни предузетник.

Предраг је у браку са Даницом Вукићевић добио ћерку Наташу (1970) и сина Марка (1977). Са другом супругом Мирјаном Савовић није имао деце. Ћерка Наташа завршила је Филолошки факултет, одсек за енглески и немачки језик, да би потом и магистрала. Син Марко дуго се бавио кошарком. Почео је најпре у млађим селекцијама „Партизана” и „Шампиона”, а као сениор играо је за „Младост” из Земуна, „Милиционар”, „Иву” из Шапца, „Нову Пазову”, „Раднички” са Црвеног крста у Београду. Након окончања спортске каријере завршио је факултет и бави се прометом некретнина. Маркова ћерка Марија (2011) тренира кошарку, док је ћерка Тамара (2019) још дете, али сви верују да ће наставити породичну традицију.

Предраг Катанић био је маркантан човек господственог држања и елеганције у одевању. Волео је да се дружи са својим Чачанима, поседовао је ведрину, духовитост и велику животну енергију. Знао је да свира гитару, добро је певао и као многи Чачани волео да пеца. Пред крај живота имао је проблема са здрављем, али се одлично борио са веома тешком болешћу коју је у први мах савладао, да би десет година касније, 14. маја 2014. преминуо у Београду. На лични захтев сахрањен је на чачанском гробљу.