Пионири чачанске кошарке: Видосав Виде Новаковић (1931-2002)

Једна од особености Чачка је и вишедеценијско ривалство „Борца” и „Железничара”. Суштински, „Железничар” су 1949. основали некадашњи играчи „Борца”, уједно и пионири чачанске кошарке: Ђорђе Николић, Миодраг Пантелић, браћа Градимир и Драгић Јовановић и Видосав Новаковић (6. децембар 1931 – 29. новембар 2002).

Фамилија Вида Новаковића потиче из Мрчајеваца, односно Доње Горевнице код Чачка и славе Ђурђиц. Пореклом су из Бреснице, а старином из Црне Горе. Видова прабаба Дмитра (1818-1878) удата за народног посланика Трифуна Новаковића (1810-1877), била је ћерка Јакова Обреновића (1767-1817) из Бруснице, полубрата кнеза Милоша Обреновића.

Видов деда Мијаило (Михаило) Новаковић (1850-1929), народни посланик (1897-1900) и председник мрчајевачке општине (1896-1900, 1901-1902), дошао је на мираз у Доњу Горевницу из Бреснице. Имао три сина: Милорада, Бошка и Живка, Видовог оца. Живко је по занимању био кафеџија и из првог брака имао је сина Грујицу, који је дипломирао агрономију у Будимпешти. У другом браку добио је сина Миодрага „Учу” који је био савезни фудбалски судија и уредник „Дечјих новина” у Горњем Милановцу, ћерку Дару која је умрла у четвртој години и најмлађе дете сина Видосава

Виде Новаковић је основну школу завршио у Мрчајевцима (1942), а Гимназију у Чачку (1950). Студирао је права у Београду. Већ као средњошколац почео је да игра кошарку, добрим делом и захваљујући дружењу са браћом Градимиром и Драгићем Јовановићем. Најпре је почео да тренира у „Борцу”, да би у „Железничар” прешао одмах по оснивању овог клуба.

Вођа те прве „Желове” екипе био је управо Виде Новаковић, кога су савременици упамтили као личност са одличним организационим способностиа и неоспорним ауторитетом. Уживао је поштовање целог тима у коме је био играч, капитен и тренер. Обављао је и чак послове секретара клуба у коме се задржао од 1950. до краја 1957. године, пуних осам година.

Било је то време потпуног аматеризма у спорту, када је љубав према кошарци и дружењу била основни покретач за све акције. Виде је поред комплетне бриге о кошаркашком тиму „Железничара” био и иницијатор и организатор свих приредби и редовних игранки које су одржаване на „Желовом” игралишту, важном месту дружења младих генерација.

После окончања каријере у „Железничару” Видосав Новаковић се вратио у матични клуб „Борац”, у коме је од 1958. обављао послове секретара и „техничког организатора”. Био је иницијатор преласка Томислава Ћамиле Ђелошевића из „Железничара” у „Борац” почетком шездесетих. Поред ангажовања у „Борцу” Новаковић је био и кошаркашки судија, касније и делегат у оквиру КСС. Био је и оснивач је Регионалног кошаркашког савеза у Чачку (1964).

Вуде Новаковић је био играч и функционер у кошарци када ти послови нису доносили новац, тако да је за живот зарађивао као стално запослени службеник на железници. Живео је и бавио се кошарком у Чачку, а стално радно место било је у Краљеву. Почетком седамдесетих година XX века напустио је Чачак и запослио се у Железници Србије у Београду. Радио је као новинар и уредник њиховог информативног листа „Пруга”.

Почетком осамдесетих година XX века поново мења посао и прелази у Филмске новости. Постаје члан Удружења филмских и телевизијских радника, да би и 1983. био један од оснивача оснива Tрајне радне заједнице самосталних филмских радника Филм и Тон (скраћено ФИТ), која постаје стециште многих филмских стваралаца. Бавио се филмском продукцијом, и добио је многа признања у категорији документарног и туристичког филма. Био је и један од оснивача Фонда за развој филмског стваралаштва.

У првом браку са Слободанком Ђином Мартић добио је ћерке Милеву и Мирјану, у дугом браку није имао деце.

Према политичком опредељењу био је „комуниста – идеалиста”, како су запамтили савременици, и настојао је да живи у складу са идеалима које је изабрао. Преминуо је на радном месту 29. новембра 2002. године, на „Дан Републике” државни празник социјалистичке Југославије, који је те године званично и укинут. Иако је умро у Београду, према сопственој жељи сахрањен је без присуства родбине и пријатеља у породичној гробници у Доњој Горевници.