Politika da se nigde ne stigne

Politika Aleksandra Vučića po svemu liči na onaj „oslikani voz„, sa namerom da ne stigne tamo gde je poslat, sve sa Markom Đurićem koji je izašao na Topčideru, izjavio je predsednik pokreta Srbija centar Zdravko Ponoš u intervjuu za novi broj Nedeljnika.

– Njegova politika je i BIA sa Vulinom. On je već obećao partnerima na Zapadu da Vulin neće biti u ovoj vladi, zbog njegove uloge regionalne svađalica koja prekriva druge nezgodne teme. A onda ga je postavio za šefa BIA kao revolt na postavljanje Rašića u Prištini. To je bio gest ljutog deteta. Iz inata postavljaš čoveka koji ne bi mogao da prođe bezbednosnu proveru da bude portir u opštini. Čovek kome treba kontraobaveštajna zaštita od njega samog. To je državna politika. To je taj voz koji je simbol svega. Voz za nestizanje – ocenio je Ponoš.

– Mi idemo u Evropu sa namerom da u nju ne stignemo. Mi rešavamo Kosovo sa namerom da ga ne rešimo, pa bar u onoj meri u kojoj je moguće da se reši u jednoj generaciji – rekao je on.

Ponoš je naglasio da je Vučić ispunio je on podosta od obećanog, a da je za Zapad „jedan broj telefona u Beogradu„.

– Ako je opredeljenje bilo da je važno da je ovde stabilno, da ne kipi iz našeg lonca, onda je on obezbeđivao tu stabilokratiju. Bili smo bafer zona za migrantsku krizu. Davao je povoljne uslove za investicije, uz jeftinu, a kvalifikovanu radnu snagu, državne dotacije, sve što je bilo podesno… A pitanje koliko ovde ima demokratije nas vraća na ono Čerčilovo – ‘pa nećete vi da živite tamo’ – kazao je Ponoš.

On je podsetio da je ranije govorio da je Zapad probao sa jakim, a da će ubuduće probati sa slabim Vučićem i da sada svedočimo tom vremenu.

– On je bio jak onoliko koliko su ga oni i situacija činili jakim. To vreme je prošlo. Zahtevi su se promenili, vremena su se promenila. Tada nije bilo rata u Ukrajini. Njegov ples na žici je mogao da bude tolerisan dok je isporučivao to što im je trebalo. On je i oružje kupovao, ne prema potrebama vojske na osnovu mišljenja struke, nego da bi napravio politički gest. Kad se Merkelova penzionisala, krenuo je sa udvaranjem Makronu, a prvi gest je bio da pazari oružje. Tako rade zalivske monarhije – ukazao je Ponoš.

– Zapad i dalje radije komunicira s njim zato što je to i dalje jedan broj telefona. Kada bi razgovarali sa opozicijom, to je više brojeva telefona koji često ne komuniciraju međusobno. S druge strane, kada razgovaraju sa njim, razgovaraju sa čovekom koji je podložan ucenama. On je bio jak koliko su mu davali priliku da se osloni na njih. Sada kada su ga pustili da proba sam da hoda, jasno je da on to ne može, ne uspeva ni da dubi. Njima prija što im se panično pridržava za skute – rekao je Ponoš.

On je ocenio da je na čelu Srbije slab, nesiguran i razdražen čovek, koji je prigrabio svu vlast i to u teška vremena, kad su Evropa i region u previranju, kad teška ekonomska kriza drma svet.

– To ne bio bio toliki problem kad bi se on kretao u okviru ustavnih ovlašenja. A on je uzeo sve sam da rešava. Spemimo se za perfektnu oluju.

Govoreći o opoziciji u Srbiji, Ponoš je konstatovao da nije neobično da postoji podozrivost da će SRCE nekom da uzme deo glasača.

– Već godinama se opozicioni kolač kreće do tridesetak odsto, ali mi nikada nećemo promeniti vlast ako se budemo otimali oko tog dela kolača. Nepotrebno je da trošimo vreme na sučeljavanja unutar opozicije. Od formiranja naše organizacije nismo uputili nijednu tešku reč kolegama iz opozicije, čak i kada je bio po neki možda neodgovarajući komentar sa njihove strane. Komunikacije ima, sa nekima više, sa nekima manje – zaključio je Ponoš.

____________________________________________________