Izgubljeni u govoru, posvađani sa dikcijom

O katastrofalnim spikerima, više ne samo karakterističnim za lokalne stanice, već i za (državni) javni servis – i zašto kao da to nikome ne smeta? Zašto se kultura izražavanja danas tako malo ceni, pa čak i ismeva?

Piše: Isidora Đolović

Postojao je period kada je za svaki posao bilo neophodno ispuniti određene preduslove, prvenstveno da barem jedna, ona glavna kvalifikacija bude u vezi sa zanimanjem za koje konkurišete. Tako se teško moglo desiti da npr. profesor geografije ne razlikuje Sibir od Tibeta na karti, da se profesori srpskog „frljaju s padeži“ ili da novinar bude elementarno nepismen. Naravno, izuzetaka je uvek bilo i zvali su ih „ruglo profesije“, ali se odnos snaga u međuvremenu zloćudno preokrenuo, pa su nekadašnje sramotne neznalice postale većina, a profesionalci ugrožena vrsta.

Uvek je problematičniji bio sastav vrhuške, pa se tako Šojići minulog i današnjeg doba nisu suštinski menjali, čak su i evoluirali u još živopisnije primerke. Pa, kada je već došlo do toga da stručnost ne igra više ni ulogu statiste, sem kao izgovor i lažno opravdanje, nikako ne čudi što su amaterizam i lakrdijašenje osvojili bespregledni prostor u oblasti medijskog informisanja. Uostalom, kad se ne obraća pažnja na to ŠTA se govori, još manje je bitno KAKO je isti sadržaj izrečen.

Od edukacije do manipulacije 

Prošlo je doba spikera čijoj se govornoj kulturi, besprekornoj dikciji, boji glasa, savršenom akcentu i izražavanju divilo. NJihova uloga je tada bila ne samo prenošenje informacije do šireg auditorijuma, već svojevrsna edukacija, postavljanje modela i pružanje primera kako je ispravno govoriti i izgledati. Danas, TV najavljivači i „čitači“ posvađani su sa logikom, govorom, intonacijom, čak i elementarnim bontonom. Što je najgore, kao da ne postoji niko ko bi im skrenuo pažnju na ono što je neumesno i neispravno u njihovom obraćanju gledaocima, već tvrdoglavo istrajavaju, iz dana u dan koristeći prostor koji im je na malim ekranima dodeljen, da šire zarazu nekulture i neznanja.

Ne samo da većini uredništava očigledno manjka lektora, nastavnika dikcije, bilo kakve kontrole i glasa savesti, već kao da nikome zapravo nije ni stalo do toga. Pošast nepravilnog, neumesnog i netačnog izražavanja proširila se na voditelje, autore, TV reklame, pa kako ne bi i na publiku? Mediji su osmišljeni upravo kao moćno sredstvo obrazovanja, propagande, širenja poruke – ali, na subverzivnijoj osnovi, oni su prvenstveno oruđe masovne manipulacije i svoju svrhu ispunjavaju više nego s(a)vesno… za razliku od robotizovane publike, koja bez reči upija, gušeći svaki oblik kritičke misli ili problemskog pitanja u svojoj, besmislenim i često uvredljivim sadržajima pretrpanoj glavi. Doduše, u opštoj tabloidizaciji i vulgarizovanju insistiranje na kulturi govora zaista deluje kao sitničarenje.

Spikeri, ta poslednja karika u posredničkom lancu do gledališta, postali su do neslušljivosti neuki, samouvereno isprazni. Od akcenta rodnog kraja (u čačanskom slučaju, čuvenog „zapevanja“), neartikulisanih zvukova, potpuno besmislenih rečeničnih konstrukcija i zdravom razumu uvredljivo promašenog naglašavanja reči, oni se uklapaju u trend proguran ko zna odakle i podstiču ga iz dana u dan.

Ser ili sir

Primera radi, sada se već u svim reklamama ustalila pomorAnxa (sa naglašenim trećim slogom, što je ranije bio predmet podsmeha i zaštitni znak Pavićevih provincijalaca). Kozmetika „GarnijeR“ već godinama istrajava i tim tvrdoglavim suglasnikom gde mu mesto nije para uši onima koji, ako već ne govore francuski, barem znaju da se u originalu brend nikako ne može zvati drugačije nego Garnije, baš kao što ne ide ni „GranD Pri“. Ali, pojedinim novinarima je očigledno ispod časti da se prethodno barem informišu o najosnovnijem! Britanska titula „ser“ kod nas se često pretvori u mlečni proizvod – sir, a o maštovitim prevodima i prilagođavanjima inostranih imena, pri čemu povremeno dođe do zamene polova, izlišno je i govoriti.

 U susret najznačajnijem hrišćanskom prazniku, političari se tradicionalno utrkuju da iskažu svoj patriotizam i religioznost (što se kod nas nekako poistovećuje, mada nije baš najjasnije zašto), a čime drugo nego čestitkama upućenim raji? Avaj, ni pored svojih akademskih titula (doduše, ne društvenih nauka, ali, čemu služe lektori?), uglavnom im ne polazi za rukom da izbegnu pravopisne zamke u koje i inače prečesto upada naš  “društveni krem”: da se može reći “Hristos Vaskrse” ili, ako ste baš ljubitelj crkvenoslovenske leksike, “Hristos Voskrese”, ali, nikako, ama baš nikako NE IDE “Hristos Vaskrese” ili “Hristos Voskrse”.

Čak i kada ne obraćamo pažnju na sadržaj, teško da neće „zaparati uši“ neprirodno naglašavanje reči, pauze i „seckanje“ posle svake trećine rečenice (manir voditelja sa televizije „Prva“ koji posebno zanimljivu varijantu ima na ovdašnjoj „Galaksiji“), ruralni akcenat kakvim govore brđani sa dva razreda „osmoljetke“ ili potpuno „u pojam ubijeni“ spikerkin glas. Ali, koga briga za pravila i logiku, kada smo tako navikli?

U zapećku

Narod kao narod, možda zaista ne zna (a pri tom postoji snažna odbojnost prema „ispravljanju“ kao nečemu negativnom i zlonamernom, što u startu isključuje svaku mogućnost da se savet znalaca usvoji i primeni), a možda ćuti jer ne želi da se još i protiv toga buni – „nije moja stvar i ne vredi ispravljati krivu Drinu“. Međutim, takav stav je, na duže staze, ne samo pogrešan, nego i zaista poguban, jer je uočavanje problema i njegovo glasno komentarisanje već važan simptom poboljšanja, znak promene. Jedino nepristajanjem na serviranu nakaradu i ukazivanjem na, koliko god „neznatne“ i „nebitne“ nepravilnosti, možemo doći do većih problema i pokušati da ih rešimo.

A kultura govora samo je jedan od odraza opšte kultivisanosti i volje za samounapređivanjem ličnosti. Odrekavši je se, polažemo oružje pred nametnutim primitivizmom, koji se nimalo suptilno uvlači u svaku sferu života. Zbog toga je obaveza svakog roditelja, pa onda i vaspitača, učitelja, profesora – i na kraju, onih koji javno istupaju i koje svakodnevno sluša veći deo nacije, da paze na to kako i šta govore.

Obaveza koju, nažalost, malo ko ozbiljno shvata i koja je, baš kao i kultura, gurnuta u zapećak.

___________________________________________________________________