ВЕЛИКЕ ПОБЕДЕ „БОРЦА”: Сусрет са „Задром” у Чачку 1966.

Задар је „град кошарке” у пуном смислу ове синтагме. Кошаркашки клуб је основан давне 1930. док је Задар још био део Италије, а традиција се није прекинула ни када је насеље прикључено Југославији после Другог светског рата. КК „Задар” био је укупно шест пута првак Југославије (1965, 1967, 1967/68, 1973/74, 1974/75, 1985/86), и једном победник купа 1969/70. За град средње величине то је велики успех. Заправо, Задар је једини изван великих републичких или регионалних центара успео да освоји титулу шампиона Југославије и сасвим солидно игра европске купове (стизали су до полуфинала).

Чачак никада није створио тако богату традицију, али је по заинтересованости младих генерација за кошарку у последњих 80 година, без обзира на изостанак трофеја у сениорској конкуренцији, такође „град кошарке” и једини активан кошаркашки центар јужно од Београда.

Чачанима је Задар веома рано постао узор. „Како могу они да буду толико пута прваци, а ми не, када смо готово исти?”, било је питање и констатација у исто време. Чачак и Задар имали су веома сличан раст популације у другој половини XX века, тако да се сасвим природно појавила амбиција да се понове успеси клуба из Далмације (1948: Чачак – 12.987, Задар – 13.954; 1953: Чачак – 18.049, Задар – 16.141; 1961: Чачак – 27.642, Задар – 25.243; 1971: Чачак – 38.244, Задар – 43.087).

Постојало је још неколико подударања. Задар је попут Чачана крајем шездесетих имао сукоб са Кошаркашким савезом Југославије. Истицали су двадесетогодиње запостављање, јер из Задра упорно није позивано довољно  играча за репрезентацију („специјална политика према задарској кошарци”), иако су имали квалитете, освајали титуле и пунили стадионе широм Југославије. Повремено су постојали и сукоби са „Локомотивом” из Загреба (клубом који је касније променио име у „Цибона”), као што су постојали сукоби „Борца” са београдским клубовима.

Због великог броја репрезентативаца и низа успеха у Југославији, као и учешћу у европским кошаркашким куповима, новинари су у другој половини шездесетих година XX века, Задар прозвали за „најкошаркашкији град у свету”.

Тако је због низа подударања са градом који је имао велике коашркашке успехе, Чачак отворено конкурисао да постане „други кошаркашки Задар”. Љубав према кошарци била је истог интензитета, а Морава је могла да замени море.

Када је „Борац” 1966. коначно ушао у Прву југословенску лигу сусрети са тимовима из Далмације били су „нека врста празника” у Чачку, чији су играчи пријатељски дочекивани упркос природном спортском ривалству. Истовремено према екипама из Београда развијао се велики отпор па и отворена нетрпељивост (са добрим разлозима).

Зато је прво гостовање „Задра” у Чачку у првој прволигашкој сезони „Борца” био велики догађај, који је октобра 1966. окупио око 4.000 гледалаца. Стадион у то време није био покривен, па се играло под отвореним звезданим небом.

Био је то један од сусрета који је много одлучивао. „Борац” се борио да опстане у првој лиги, а „Задар” за „врх табеле”. Сусрет је зато био напет, а Чачанима је било важно да покажу да су бољи од екипе из града који им је био узор, и која је у својим редовима имала Крешимира Ћосића, свакако једниог најквалитетнијих играча са простора бивше Југославије..

Чачанска публика испунила је цео стадион, а посета је била огромна, јер је Чачак у то време имао око 30.000 становника, а 4.000 је дошло на гледа утакмицу. Навијање је почело и пре него што је почео меч уз коришћење сирена, чегртаљки и свега што прави буку. Како је утакмица одмицала гледаоци су постојали све бучнији и нису посустајали.

Када је пред крај првог полувремена објављено да је београдски „Раднички” победио љубљански „Слован”, директног конкурента Чачанима за опстанак у лиги, публика је постала још гласнија. Победа над „Задром” омогућила би сигуран опстанак у прволигашком друштву у које су се Чачани квалификовали за сезону 1966, а чекали су тај моменат још од 1954. године.

Утакмица је била изједначена до самог краја, а „Задар” се није лако предавао. Све је одлучено буквално у задњој секунди, у задњем шуту. Сирена за завршетак меча огласила се док је лопта путовала до коша (шут Милутиновића). „Борац” је тако победио „Задар”  резултатом 64:62 (34:27).

Погодак је произвео огромно одушевљење публике, а „Борчеви” играчи су легли на асфалт. Наиме, у то време на отвореном терену играло се на асфалтној подлози. Паркет је постављен тек у јесен 1969. када је хала покривена.

Била је то једна од „херојских” кошаркашких утакмица у Чачку, када су домаћи играчи „надвисили себе”, а цео град пао у „транс” потпуно „опијен” победом. Истовремено, био је то спектакл првог реда, а публика је после утакмице буквално „улетела” у терен да грли и љуби домаће играче. Већ тада је било јасно да је стадион мали за све навијаче.

Иако је „Борац” направио незаборавни догађај за цео град и „извојевао” огромну спортску победу на „Задром” који је већ 1967. поново постао шампион Југославије, одушевљење није прешло границе Чачка. Наиме, како је то давно закључио Боро Станковић, успеси клубова из мањих места никада немају одјек који заслужују. За београдске медије славље  Чачку није било довољно атрактивно, а утакмица је смештена у контекст рутинских извештаја са уобичајених кошаркашких мечева.

Међутим, овај меч је ипак остао запамћен у Чачку као најава још већих и спектаклуранијих утакмица које је „Борац” натавио да игра у прволигашком друштву, све до пред крај постојања Југославије.

ЗА СВЕ КОЈИ ВОЛЕ СТАТИСТИКУ

„Борац”: Катанић 4, Андрић, Трипковић 14, Фарчић 12, Ђелошевић, Дробљак, Јековић, Мишовић 13, Пурић 5, Копривица 8, Милутиновић, 8, Зејниловић.

„Задар”: И. Троскот, Комазец, Кошта 5, Ж. Троскот 11, Валчић 8, Ћосић 16, Ортика 7, Анић, Јелић 11, Брајковић 4.

Судије: Милошевић из Београда, Лалевски из Куманова.

Пет личних грешака: Пурић, Фарчић, Трипковић („Борац”); Брајковић, Ћосић, Ж. Троскот („Задар”).