Princip formalne istine

Пише: Симо Стокић, дипл. правник

Ако се врши надградња стамбене зграде по основу сагласности свих станара те зграде, принцип формалне истине може довести до спречавања остваривања, или заштите стечених права. Може се десити да пројекат за грађевинску дозволу не садржи статички прорачун носивости зграде, или да је исти очигледно нестручно урађен. Ту имамо дуплу забрану за поступајући орган.

Прво, оно што смо већ раније износили, а односи се на спречавање могућности подношења захтева за стицање статуса странке од стране оног етажног власника који је дао своју сагласност за надзиђивање, јер је рецимо он накнадно израчунао код овлашћеног пројектанта да таква зграда не може статички издржати надградњу још два спрата. Тај етажни влансик је рецимо о свом трошку и без знања  инвеститора дошао до таквих сазнања и он би желео да се упусти у поступак. Буквално тумачење норми из прелазних одредаба Закона о планирању и изградњи (ЗоПИ), које нормирају да све оно што уређује тај закон је важеће, без обзира ако то на други начин уређују други закони. Да то јесте истина и тако треба да буде, али само за материју коју изворно нормира ЗоПИ.

PRINCIP FORMALNE ISTINE SPREČAVA DELOTVORNU ZAŠTITU PRAVA

ЗоПИ не нормира општи управни поступак, па зато он не може искључити примену норми о могућности стицања статуса странке лицима са доказаним правним интересом, нити могу спречити утврђивање материјалне истине од стране поступајућег органа. Ти рокови се морају поштовати све дотле док не наступе такве околности које изискују примену оцене доказа, ако је очигледно неки доказ неподобан да се употреби пред поступајућим органом. Можемо некако и да прихватимо да орган не може вршити оцену потврђеног пројекта за грађевинску дозволу, али не можемо никако прихватити подобност правног акта који јесте формално правноснажан, али је донет супротно закону и то се може одмах образложити са позивом на тачно одређену норму. Рецимо судским поравнањем неко је стекао право коришћења на државном земљишту без САГЛАСНОСТИ Дирекције за имовину Републике Србије.

Орган који утврди постојање таквога правног акта треба да одбије издавање грађевинске дозволе и у образложењу свога решења да наведе разлоге за такву одлуку. Он ће и тада у року од пет дана донети негативну одлуку, исту образложити итд. Међутим, чак и да у том случају прекорачи тај рок, он по нама не чини прекршај,  јер је његова одлука заснована на примени тачно одређеног прописа,  а све у складу са јединством правног поретка. У овом случају ми не „дирамо“ норме ЗоПИ, већ примењујемо норме других закона који су прекршени. Суштина оваквог поступања јесте спречавање настанка неотклоњивих последица у овом случају по државу, јер је њена имовина без њеног знања прешла на коришћење неког трећег лица, а то треће лице сада на основу тога акта покушава да стекне и нека друга права. Тиме би се из неправа стварало и неко ново право, право својине на легалном објекту, иако је земљиште само формално на коришћењу инвеститора. Ту се ради о вишеструким повредама права, јер је након тога поравнања и РГЗ-катастар извршио повреду права јер је исправу спровео само формалним увидом у исту, то јест да ли ју је издао надлежни орган, без увида у садржину исправе и сагласност воље лица са кога се врши пренос права у корист новог корисника. У овом случају (пример из праксе) није обавештена Дирекција за имовину чија је сагласност обавезујућа.

Да се вратимо на наш пример надградње. Пошто је орган буквално применио прелазне одредбе ЗоПИ, па се уопште није обазирао на поднети захтев етажног власника, а ни сам не може да предузме ништа због принципа формалне истине, иако је увидео да не постоји статички прорачун, или је неправилно урађен, већ је издао грађевинску дозволу за надградњу два спрата, онда постоји реална опасност да тај етажни власник не оствари своје право на заштиту своје имовине (стана) од надградње која није у складу са техничким прописима. Ако се та странка обрати суду, суд ће је одбити са позивом да се грађевинска дозвола издаје пред надлежним органом управе, јер суд и није надлежан за поступак издавања грађевинске дозволе. Док та дозвола дође евентуално до грађевинског инспектора, који ће такође пред собом имати оверене пројекте, постоји реална опасност да се радови изведу до краја. Суштина постављеног проблема јесте у томе што се етажном власнику не дозвољава остваривање права ни у управном, нити у судском поступку. Не може тај власник стана своја права препустити доброј вољи грађевинског инспектора, или неког другог органа који треба да оцени валидност тога пројекта који има нетачне статичке прорачуне. Свака странка мора имати могућност остваривања права на заштиту својих имовинских права у оном поступку који управо може и довести до издавања неправилног управног акта који је основ и главни узрок настанка евентуалне штете на целој згради. Уставни суд каже: „Свака странка мора имати могућност на делотворну заштиту свога права“.

____________________________________________________________________________________