Najastariji košarkaš Srbije – Aleksandar Kerković

Александар Керковић, рођен 2. маја 1922, данас је настарији кошаркаш у Србији. Спада у пионире кошарке у Чачку. Стицајем околности Чачак је већ 1945. године створио две кошаркашке екипе, „Борац” и „Раднички”, тим  „Фабрике хартије” који је основао Александар Цале Керковић.

Фамилија Керковић је пореклом из Мокре Горе и славе Никољдан. Александров деда Ђорђе и отац Радомир живели су у Ужицу. Отац Радомир био је војно лице, носилац Албанске споменице и у браку са Милицом Цветковић добио је синове Александра и Љубомира и ћерке Радмилу и Слободанку. Александар се родио у Краљеву, али је убрзо са породицом прешао у Чачак где је учио основну школу, a Гимназију у Горњем Милановцу и Чачку. Непосредно пред Други светски рат Александар је постао близак комунистичком покрету, као и његов брат од стрица Саво Керковић (1909-1943), који је проглашен за народнох хероја. Погинуо је на Гламочком пољу заједно са Иво Лола Рибаром.

Кошарка је током окупације Србије у Другом светском рату доживела експанзију. Од 1942. редовно се играло Првенство Београда, а Национална служба рада је ширила овај спорт по Србији као један од начина да се каналише енергија омладине.

Тако се 1942. и Александар Керковић упознао са кошарком, на принудном раду у месту Скела код Обреновца. На рад су га отерали Немци, а у логор у Смедеревској Паланци за преваспитавање комунистичке омладине квислиншка управа. Управо на предлог Керковића у овом логору су постављени први кошеви, а са њим је и у Скели и у Смедеревској Паланци било пуно Чачана, између осталих Бранко В. Радичевић, и Младомир Пуриша Ђорђевић.

Пуриша Ђоршевић и Александар Карковић у Заводу за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци 1943. године. У позадини се види конструкција коша

Када се после ослобођења Керковић вратио у Чачак подигао је у „Фабрици хартије” кошаркашко игралиште, али радницима се није свидео нови спорт. Већ 1946. фабрички тим „Раднички” фузионисао се са „Борцем” за који је тим Керковић одиграо неколико утакмица, укључујући и први меч у Крагујевцу у лето 1945. године.

Александар Керковић се 1946. уписује на Медицински факултет у Београду, потом исте године прелази на Државни институт за фискултуру (ДИФ), у прву генерацију студената, где је и дипломирао 1949. године.

Прво радно место после завршетка студија добио је  у Комитету за физичку културу ФНРЈ у Београду, на месту референта за спорт. Посећивао је југословенске републике и држао семинаре за разне спортове. Потом је радио као професор физичког васпитања у Гимназији и Учитељској школи у Шапцу (1951-1955) где је основао кошаркашки клуб, организовао одбојкашке утакмице и тениске мечеве.

Александар Керковић оженио је 1947. Бисенију Марковић (1926-2010), која је рођена у Бресници код Чачка у учитељској породици. Гимназију је завршила у Чачку, а ДИФ у Београду. Заслужна је за развој женских спортова у Шапцу.

Александар и Бисенија Керковић преселили су се у Ниш где су радили на Вишој педагошкој школи, касније на групи за физичку културу Филозофског факултета у Нишу. Александар Керковић магистрарао је 1966. на Високој школи за физичко васпитање у Београду („Третирање физичке културе у листу ’Политика’ од 1945. до 1965.”), а докторат је одбранио 1974. на Филозофском факултету у Нишу („Физичка култура и слободно време”).

Већ  1974. изабран је за вишег предавача, 1975. за ванредног професора и 1977. за редовног професора. У више наврата био је управник Студијска група за Физичку културу Филозофског факултета у Нишу, у два мандата продекан, да би 1987. у пензију отишао са места декана. И даље је остао ангажован на Филозофском факултету на последипломским студијама из области филозофије спорта.

Предавао је на катедри за Теорију и методику физичког васпитања и рекреације и на катедри Спортских игара. Истовремено је на катедри Индивидуалних спортова организовао курсеве пливања и скијања. Био је ментор или председник комисије у више стотина дипломских радова.

Био је гостујући предавач на Медицинском факултету у Скопљу, на факултетима Универзитета у Приштини, Природословском факултету у Сплиту на предмету социологија спорта. Имао је студијска усавршавања у САД и Швајцарској.

И након одласка у пензију наставио је да истражује и пише научне радове из области спорта и физичке културе. Члан је Академије духовних посвећеника Ф.М.Достојевског.

Активно је учествовао у формирању многих спортских клубова у Србији као спортиста, тренер или члан управе. Када је у питању кошарка био је у избору играча за национални тим 1949, тренирао је „Студент” из Ниша, али је ипак више био присутан у другим спортовима. Играо је на позицији фудбалског голмана, имао је позив репрезентације и био је првак Универзитета у Београду у скоку у вис 1949. године.

Са супругом Бисенијом добио је сина Милана (1950) који је магистрирао из области спортског новинарства у Новом Саду. Био је директор и спортски новинар на Радио Нишу. Има два сина и две кћери. Александрова ћерка Јованка Керковић, удата Аранђеловић (1961), магистрирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду. Запослена је као ванредни професор на катедри за клавир Факултета уметности у Нишу. Има два сина.

Александар Керковић је написао 26 књига и више десетина научних чланака. Када је у питању чачанска кошарка незаобилазна је монографија „Радмило Мишовић” (1972), као и књига о фудбалском клубу „Тим ’Борца’ био је комплетан” (1986).

Александар Керковић одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем (1969) и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом (1975). Добитник је низа признања за допринос спорту.

Аутор: Милош Тимотијевић, историчар

_____________________________________________