Научник племенитог кова

Ведрог духа, доброг памћења и крепког здравља професор др Добривоје Т. Јовановић дочекује сутрашњи дан и свој јубилеј. – Професор који је умео да препозна надарене инжењере. – Живот преточио у књигу „Мојих 97 – успомене и сећања”

Из родне Бељине код Чачка, као свршени гимназијалац, професор др Добривоје Т. Јовановић дошао је, у гуменим кондурама, у Београд ратне 1941. године с намером да упише Медицински факултет. Али, живот га је усмерио на другу стазу. На стазу техничких наука где је остао целог радног века као професор Саобраћајног факултета у Београду и Нишу.

У пензији, данас у позним годинама слободно време користи да пише приповетке и аутобиографске приче богате животним искуствима које је повезао у књигу „Мојих 97 – успомене и сећања”.

Ведрог духа, доброг памћења и крепког здравља Добривоје дочекује стоти рођендан уз жељу да настави да пише и употпуни своју књигу о себи, савременицима, породици и успоменама на стара времена. Велики животни јубилеј прославиће сутра. Као редовни вишедеценијски читалац нашег листа, расположено и свечано дочекао нас је у свом дому и присетио се детињства, својих почетака у главном граду, Другог светског рата, професорских дана, рада са студентима…

– У Београд сам дошао у 19. година. Био је рат, немаштина. Али сам се као одличан и примеран ученик изборио да одем даље, да идем на студије. Нисам познавао никога у граду па сам спавао код кумових рођака. Прво сам хтео да купим кожну обућу и да се упишем на медицину. За број обуће нисам ни знао да постоји и да се мери стопало. Носио сам већи број од 46 па нисам могао ни да нађем ципеле. У гумењацима сам, уместо на Медицински факултет, инстинктивно отишао на техничке науке. Уписао се и завршио сам у року. Тада је електротехника коју сам студирао била у повоју – сећа се Јовановић после више од осам деценија првих студентских дана.

По завршетку студија радио је на институтима „Винча”, „Михајло Пупин” и у земунској електроиндустрији на развоју првих домаћих дигиталних телефонских централа. Али, најдуже се бавио професуром на где је предавао кибернетику. Један је од оснивача одсека за ПТТ саобраћај којим је од 1971. године и руководио.

– Најпоноснији сам на рад у „Винчи” и на рад са студентима. У Винчи сам постигао истраживачка и развојна достигнућа у области електронских кола, инструмената и мерних метода за нуклеарна истраживања. А кад сам радио са студентима трудио сам се да са њима причам како да уче, како да унапреде знања и да се изборе за своје прилике. Са многима сам и данас у контакту. Углавном су сви моји ђаци остварени у струци, захваљујући њиховом раду, али и мом таленту да препознам надарене инжењере. Лепо је знати да си вишеструко помогао друштву тако што си дао многе научне оквире и образовао младе да се баве стручно електротехником и телекомуникацијама – прича професор Јовановић и каже да има некадашњих ученика који га посећују. Данас са њима разговара о књизи коју је издао и сви који су је читали дали су позитивне коментаре.

За његове приче и приповетке које су аутобиографске и истините заинтересовао се лист „Чачански глас” и у сваком броју објављивао је по једну. Историјски архив Чачка је пре две године издао књигу овог научног радника и педагога, ког је један од рецензената назвао „научником племенитог кова”.

– Писао сам да моји потомци, синови, унуци и праунуци имају по чему да ме памте. Сећања о доласку у Београд и студентским данима, о браку са Миленом која ми је увек била подршка за писање, о усавршавању у Француској, покушао сам да своја искуства приближим читаоцима – објашњава професор Јовановић. Има читалаца који му се јављају и причају о утисцима, неки су чак и плакали уз странице његове збирке. А он потврђује да је носталгија била носеће осећање док је бележио успомене.

У плану му је да пише и даље, да заокружи и употпуни аутобиографију.

Здравље и ум га служе одлично. Као рецепт за виталност и дуговечност истиче да је битно јести поврће и воће, дружити се са ведрим људима и избегавати стрес, а повећати број километара у шетњи.

– Духовност је кључ успеха у свему и сваки научник требало би да се запита како је свет настао и која је његова улога. У свом радном веку своја знања ставио сам на располагање студентима с циљем нових открића у науци – рекао нам је професор Јовановић.

Jelena Stanić, Politika